Sagorevanje ljubavi

Kažu ljudi, ali ipak ne znam, ma ko su ti ljudi, zašto su baš tako rekli, možda bili pripiti, kakvo je njihovo iskustvo, a da nisu možda baš bili u tom blaženom periodu kada je sve potaman pa tada govorili?
 
 
 
Ali nisu mi rekli, ja tragam, tražim načine i dalje, a nemam ja onih 18 godina da bih sve ispočetka. Mada i dalje želim, nisu mi dali. Ma ko su oni, zašto ih ne vidim, jao šta bih dao da stanu ispred mene, ma osetili bi svu gorčinu, ni rukavice ne bih navukao, ono što moj džak oblepljen sivim selotepom doživljava kad se setim, je ništa što bi oni iskusili brutalno i jako.
 
Znam jedno, kad si gladan, kažu ljudi, treba da jedeš, a postoji i jelovnik, možeš da budeš debeo, nabrekao, ili samo dupe da poraste, a možeš i da biraš. Opet, čak i da ne pitam ostale, one druge, kažu ljudi, treba to sagoreti, potrošiti.
 
Zamišljen, čitanjem nekih ljudi, misli sa papira, tvrda korica, doznajem tajne univerzuma, i više od toga, odmah poželim da potrošim svoj dah sa živim sagovornikom, raspravljam, uživam u rečima, slažem tako kako ja želim, oblikujem lepotom.
 
Mada, čim se okrenem, pođem ka nekom cilju, i udaljenom stotine kilometara, moram da sipam gorivo, ono košta, moje kretanje je uzrok sagorevanja nekog cilja, trošenja i to na tačno određen način, treba ti kiseonik, oktani, i odgovarajuća želja.
 
A zašto mi nko nije rekao, kako da sagorim ljubav?????
 
Godinama se točila u meni, nisam ni želeo toliko, ali rezervoar emocija je stalno do čepa, preliva, prosipa se zamnom, kao da je besplatan, ljudi po tome hodaju ni ne znaju šta na đonu nose. Istina, nisam ni ja želeo toliko tih moći u samo jednom dodiru, bilo čega. Osećam je na svemu, od lepih izvajanih i ručki na vratima, u vodi koja se prosipa iz čaše, u tom suncu na klupama u parku, u vetru po praznoj plaži.
A šta ćemi to, ko je to tražio, a ko je dao, ne samo to nego me preplavio, a interesantno je da nisam kupio, naručio, nema pakovanje, ograničenja niti roka trajanja, čak mislim da što više čekam, trajnost je sve duža, količina se sama svakim danom uvećava, sve lepote ovog sveta su još lepše, te boje oko mene su jasnije, svetlije, srećnije....
 
Potpuno mi je jasno kad se pređderem da idem sutra da trčim, tačno znam koliko i kojim intenzitetom, ako se pojavi stomak, idemo, ovi i ovi trbušnjaci sa elementima ponavljanja i zgibovima, u redu je to sve. Kad me neka od svih onih lepota dovede do iznemoglosti i umora u tim dodirima, sretnem se mojim džakom i izudaram ga za sve pare. Kao da se borim protiv toga.
 
Sve na ovom svetu, u nama, sve što kupujemo, dobijemo, želimo, zahteva neko trošenje, u svrhu u kojoj je nastalo, preporučeno, čak imamo preporučene dnevne doze ili unose.
Ako fali TROŠENJE, postajemo nervozni, puni nečega, izobličavamo se, prelivamo.
 
Ali šta da radim kad sam prepun ljubavi, gde da je trošim, kome? Zašto tolika kletva, nasleđe, ma ko je taj ugovor potpisao, zašto ne piše do kraja šta se dešava ovo?
 
Nisam nešto bio opterećen par dana posle nje, niti sam o tome mislio, čak šta više, ekstra. Dani prolazili, iz prve sam umislio da je zbog nje, ali ne, to je samo neko sećanje na trošenje ljubavi. Sada toga nema, ne trošim je, a ona podmuklo se umnožava, iz dana u dan, kao da je duplo više ima. Od tog dana našeg rastanka prošlo je 7 godina, ma kakvi, razumite više, nije zbog nje, ne, ljubav koja se množi u meni zahteva opet neku nju, ali samo je blanko svet, nema ničega, duhovi, a ljubav kipi, ja više ne mogu, nemam je gde smestiti.  
 
 

Zašto sam je izgubio

Bio je neki pogrešan dan..... (prvi deo)

A u stvari, ceo život je bio takav. Čovek sam sebe konstantno proučava, nauka nije ni blizu

takvom naporu kakav sebi svakog jutra, preko podneva, dok se ponoć ne uključi, priredi.

Bile su to godine, neko će reći "lude", ama nije, samo normalne, sada je ta ludost toliko poželjna, da sve što radim je samo da osetim ponovo to malo parče nekadašnje "ludosti".

Ne vredi, ništa se ne događa, ali ne, ne samo ništa, jer da bi bilo ništa, moralo je nečega prvo da bude. Ovo stanje je suviše dublje od "ništa". 

A mislio sam, ma neće to tako biti, ma sad sam još bolji, ima vremena, a i svet se nešto menja, čitam svaki dan, promene su uvek dobre, svi ti pisci, pameti ovog sveta.

Ne znam kako, ali hodajući unapred, u jednom momentu sam se okrenuo, samo da proverim jel prošlost i dalje iza mene, napravio sam samo par "bezbednih" koraka i vratio pogled u pravcu kretanja, i imao sam šta i da vidim, prazno.

U tom bezazlenom okretu, i vraćanju pogleda ispred sebe, izgubio sam 10 godina.  Ali nije to sve, ta pauza u životu, kao da sam svo vreme samo stajao, gledao reklame života, čekao da se film nastavi, jer baš se lepo namestio, glavni glumcu su dobili svrhu, specijalni efekti zauzetosti maštanja su svojim bojama preplavili horizont, a muzika? E ona je svakim danom pojačavala emocije, moralo se nešto dobro desiti.

I kao kad grebete halapljivo po dnu kutije sa kokicama, pale se jaka svetla, slabo vidite ljude oko sebe, boje se povuku, oni očaravajući zvukovi koji su pratili te dane nestaju, čuju se samo komentari publike, a nije ni više tako toplo ni udobno.

Tada ugledam taj prazni put ispred, kada noću zatvorim oči, uvek je taj put, samo jako želim da bar nepregledno ništa pređe onaj suvi žbun nošen vetrom, kao u nekim filmovima, samo, ni njega nema. Grafika je dosta sumorna, ima mnogo svetla, bez senki.