MARATON života

Nije baš uvek tako da je sport samo sport, a život odvojen od njega
 
 
 
Ceć sam pisao ovde članak "i ko je sad sportista". Mislim, uveren sam da je sport izgubio smisao.
Uvek sam govorio, sport je sve ono što radiš bez prestanka najmanje 1 sat, sa ponavljanjima, trčanje, brzo hodanje, plivanje....pri tome moraš se dobro oznojiti i na kraju tog sata samo da ti je bitno da dođeš do vazduha. Ako nisi došao do toga, nisi se bavio sportom.
 
Lično volim planinski biciklizam, ali danas kad to kažeš imaš slike pred očima gde unezvereni klinci skaču nizbrdo sa litica. To nije TO. to što oni rade je preskipo, nema "umaranja", samo veština kao za cirkus. Svaka čast, ali to nije TO. 
Fitnes ukrasi, to su sve one spravice, tegići koje dižemo ili pokreti koje obavljamo u zagušljivoj prostoriji u smešnoj odeći, gazeći one specijalne polu lopte na podu i trudeći se da razvučemo one gumene trage sa čudnim imenima.
Toliko smo se razboleli da pojedine pokrete koje dobro znam, sada kad razgovaram sa nekim fitness guruom, ništa ne razumem.
Sklekovi su dosadni, zgibovi nikom ne trebaju, trbušnjaci samo za odabrane, trčanje ako nije na traci, u mestu, 15 minuta, je gubljenje vremena.
 
Ne otkrivam ja neke tajne, ovo svi znamo, može da se desi da neki ne razumeju, ali svi gledamo prvake sveta u bilo čemu, i želim da budeo deo toga u sportu, ali nikada nećemo stići ni blizu ovakvim poimanjima sporta.
 
Sećam se, sa 16 godina pade mi na pamet maraton, ustvari polu maraton (21km). Nemam trenera, o ishrani nemam pojma, znam da moram da trčim. Koiko, u koje doba, kojim tempom ne znam.  Sećam se da sam počeo, oko 5 km svako veče, bilo mi malo, produžim narednih dana na 10 pa na 15 km. Bio je sneg, hladno, morao sam da stavljam kese u obuću, i toliko sam se ugrejao da sam sneg stavljao u kapu a kapu na glavu, da se topi i hladi me. 
 
Došao je taj polu maraton, krenuo sam i istim tempom završio, ne znam na kom mestu, negde u sredini, uporedo sa grupom aktivnih atletičara (saznao dok sam trčao sa njima).
 
Nedugo za tim, na red došao veliki maraton (42km), ja se kao pripremao. Posle mesec dana pripreme, a nikad nisam otrčao tu razdaljinu, odlučim da krenem. Znam da sam imao "taktiku" da pratim jednog mršavog omanjeg dedicu koji mi je delovao da je pretrčao ceo svet. Naravno, to sam uspevao prvih 10 km, i onda se dedici gubi svaki trag. Nastavio sam svojim tempom i pretrčao taj maraton za nekih malo više od 4 sata. 
 
Usledio je Fruškogorski maraton za planinske bicikliste, po zemlji, šumi, blatu, 80km.
Krenulo nas je 30-ak najspremnijih, završilo 6, ja sam bio 6-i. :)
 
Nikada nisam birao discipline u kojima ću pobediti, nego koja je veći izazov za mene, da samo dođem docilja. 
 
Dve godine sam bio vice šampion u planinskom biciklizmu. Sve to zato što sam slušao svoje telo, zato što sam znao koji je to momenat gde svi odustaju, koji je to sekund odluke u glavi kada trebalo bi da stanem, a ustvari to je taj napredak, taj metar više, taj sklek više, zgib koji tera u pobedu, ne ka medalji nego samoga sebe. To je šampion sveta. Tada nije bitno koje si patike kupio, da li imaš čorc pogodan sa samo-sušenjem i rukavice za tegiće, bitan je taj još jedan korak preko granice, taj  metar, i žao ti je što nemaš veća usta i nozdrve da udahneš još malo više kiseonika, samo to je bitno !
 
Danas mnogi nešto pokušavaju, ali kreću obrnutim smerom, od ishrane, pa kupovinom odeće, izbora "pogodne" teretane, ekipu za trening, biraju se termini, uči se iz isečaka iz popularnih magazina i vudu trenera kojima bih ja moga da budem trener.
 
Ok je sve to, nekim ljudima je to potrebno da bi se uopšte pokrenuli, super, ali znajte, takav pristup ne traje dugo, lako se odustaje, a oni koji ne znaju, pa krenu tako u "sport", mnogo će energije utrošiti prateći precizne planove i rokove sa jako malim efektom.
 
Drugim rečima, da sam kojim slučajem onda, ja tako ušao u sport, verovatno bih bio sportista oko 2 meseca jer bi mi dosadilo. 
 

i ko je sad sportista?

A bilo je sve tako jednostavno na početku
 
Delovalo je tako normalno, nekako kad osetiš, i ako ne znaš, da je to to.
 
Dobro, priznajem, mrzeo sam trčanje, toliko da sam označio tačni žbun u osnovnoj školi iza kojeg ću se sakriti dok drugi prolaze krug za krugom.
Ali to me je ustvari jako nerviralo, zašto da se skrivam, pa kako oni mogu, čekaj, imaju i oni briga, bol, znoj, koji ja ne želim. Znači li to da ne smem, da sam slab?
 
Proganjali su me ti dani. Ne, nije niko otkrio moje skrovište, ali došla je srednj škola.
Uhvatio sam šta mi je prvo došlo pod ruku, da budem iskren nekako sam to voleo od obdaništa. Bicikl.
 
Krenule su druge muke, mišljah da ja to mogu, eto ja sam neko, uđem u klub gde su momci odavno već u treningu. Malo sa njima i moj trener kaže meni: "Danas, samo treba da ispratiš trening sa njima, zadnji ako budeš, super je, i dobićeš profi bajs od kluba".
 
Mislim se, pa ne može biti toliko teško?
 
Među nama bilo je i devojaka a ukupno oko 30-ak nas, biciklista. Biću iskren, vrlo brzo, toliko su mi odmakli, da više ne da nisam mogao da ih pratim, nego nisam znao kojim putem su uopšte nastavili trening. Skrušen se vratih u prostorije kluba čekajuću oko 3 sata da se i oni vrate. Trener me je onako samo pogledao i posavetovao da više ne moram da dolazim, trošim njihovo vreme, trud....
 
Opet ona strela, probode kroz isti onaj žbun iz osnovne, kroz bajs, a trenerove reči se vijore za njom i pravo u srce.
 
Pao sam toliko sam sebi, da sam se našao u vakuumu ničega, i tada shvatih. Jebo te kako je ovo dobro. Sad treba krenuti.
 
Iako nisam znao kuda, u klub ne mogu, a gde ću? Pa na trening zar ne?
 
Sećam se tog dana, bio sam do tada zadovoljan i presrećan kada pređem oko 10 km, ali to jutro, bilo je 05h kada sam otvorio vrata garaže, seo na svoj bajs i krenuo na Frušku goru.
 Ne, nije mi to bilo dosta, kako sam to znao? Pa još sam disao, nisam pao, u redu idemo dalje, nazad u Novi Sad, džaba, još sam živ, idemo RUmenka, Bački petrovac, do kuće sam imao na satu blizu 100km.
 
Ponovio sam to nekoliko dana, nedelja i onda se vratio u klub, čisto onako, kao turistički.
 
Iako sam imao bajs težak oko 17kg, dok ostali samo 3,5 kg, uhvatio sam se u koštac. Tog dana je bio plan da se vozi kao trening oko 50-ak km sa ciljem na vrhu fruške gore.
 
Niko više nije ništa obećavao, samo se smeškali, ignorisali i kako to već biva. Ja se nisam smeškao, vakuum je i dalje bio jak, a nisam dotakao granicu kada padam bez vazduha i srce staje, za mene je to bilo dovoljno.
Nekako u prolazu, trener je obećao da onaj ko se prvi popne od nas opet 30-ak, dobija od kluba neki skup deo za bajs.
 
Bitno je ipak da napomenem da nemam iskustvo ni jedne trke pre toga, ovi sportisti su, neki i godinama u treningu sa boljom opremom, sa bodovima za Evropska takmičenja, državna prvenstva.... Ali koga to interesuje?
 
Krenuli smo, odmah sam bio negde u polovini grupe, nastavljali smo sve jači tempo, brži, teži. Kada smo prešli reku znao sam, sad ili nikad, umri Aleksandre ali nećeš odustati, i bio sam spreman, više psihički nego fizički, i to sam došao do toga.
 
U tom znoju, haosu, među automobilima i kamionima, znam samo da me niko nije pretekao, a negde na 25-om kilometru se okrenem i ne vidim nikoga, tada sam shvatio, sad je momenat, toliko smo odmakli da sada ja njih ne vidim. Probudio sam i onih par uspavanih atoma, koncetracija se odnosila samo malo iznad vrha mog prednjeg točka, gledao sam slapove znoja koji se odbijaju o gumu kako padaju, nisam ni znao da čovek toliko može da se oznoji. Nisam imao pojma ni gde sam niti koliko je sati, ali sam znao, ja sam u grupi prvih 5, vodećom, a svi ostali su mnogo ostali iza nas.
 
Nastavak je usledio, savršen ispit spremnosti, zvuči kao iskustvo ali nije to bilo, nego spremnosti u konačnom dokazu, vredim li ja išta?
 
Osetio sam izuzetan napor, podigao pogled i video ogroman uspon, i znao sam da je dugačak skoro 7 km, ne toliko u procentima uspona, ali jako dug, težak, spor.
 
To su momenti kada je svaki udisaj bitan, kada doručak od prošlog ponedeljka možeš da osetiš u ustima, sve je sad tu, i misli, i šta mi ovo treba, i kome, čemu...
 Izašao sam iz te zamke i pogledao u vodećeg, skoro da sam zažmurio i krenuo, bez taktike, posebnog cilja, ja sam krenuo.
 
Obilazeći polako, jednog po jednog, već na polovini uspona, osetio sam njihova skoro vrištanja, nemoći, čuđenja, izrazi njihovi su liči na one podsmehe pre počeka, samo iz njih je izlazio jauk i nemoć, ne verujem da su plakali od napora jer znoj je bio svuda, kao i na meni, a u meni još 80 % neiskorišćenih resursa.
 
Krenuo sam, idem, ka zadnjem točku onog prvog, onog koji je "najbolji", kasnije sznah da je repreztativac, i dobro je da to nisam znao taj dan.
Prošli smo par krivina jad se opet okrenuh, nema nikoga, samo smo on i ja, kao poslednji ispit. Što se mene tiče, mogao sam da stanem i da se okrenem, vratim kući, za mene to je bilo dovoljno, sad mogu da osvojim ceo svet. Znam koliko može da boli, video sam face onih koji gube, gde sam i sam bio par nedelja samo pre ovog dana.
 
Ali setio sam se trenerovih reči, i znao sam da on na vrhu, tom izmišljenom cilju on sa autom stoji sa strane i isčekuje "pobednika" iza krivine posle koje ka nagradi ima još oko 1 km.
 
Zašto da ne, mogao sam namirisati strah i nemoć reprezentativca, uh, kao da sam se hranio time. Usledila je poslednja krivina, bio sam skoro uz njega, do polovine njegovog bicikla, onog od 3,5 kg. Izašli smo iz krivine i sad sledi pakao, gotovo je, znao sam, nemam iskustva, kako se raspoređuje snaga, kako kontrolisati tehniku i disanje, težina i balans, to je to, neću moći.
ŠTAAA? E to neću moći mi je prolazilo hiljadu puta tih jutara kad sam se penjao kao tarzan po brdima i znao sam da taj momenat se mora pobediti i nakon toga se prelazi u neki van-telesni prostor.
Krenuo je šprint, to je onaj smešni momenat kad ustaneš sa bajsa i kao da poludeo skačeš po pedalama dok bajs ispod tebe želi da pobegne. E tako je "moj" reprezentativac skočio. Nemajući pojma šta radim, sledio sam ga u stopu, u daljini se ocrtavao žuti auto našeg trenera, postajao je sve veći svakim našim okretom pedale. Počeo sam da bivam u ravni mog najboljeg prijatelja u životu, onog pored mene, a zove se izazov.
To je bilo u najmanju ruku za dobar dokumentarac, osetio sam taj poslednji atom u meni koji se pokudao, i moj točak je za milimetar bio ispred njegovog, to je to, taj svemir, to bestežinsko stanje, i sada mali nokad na ruci, količina kapi vode u bočici odlučuju. Video sam sve jasnije svog trenera, držao je ruke podignute kao da je navijao, mog izazova je odmah prepoznao, i video nekoga pored njega za koga nije bio siguran ko je, a iza nas ništa, niko.
U tom momentu, nekih 100m do "cilja", shvatih da ne moram da budem brži, u redu je, taj poklon je baš takav kao nagrada da bi ga baš ovaj dobio, meni tako skup deo ne bi ni bio kompatabilan. Ali kako to sad izvesti, gde naći resurse za logiku u ovom momentu? Tržao sam jak tempo, uporedni sa prvakom starijih juniora, tada u mislim još Jugoslaviji, do zadnjeg metra, i onda sam malo popustio, za pola točka je bio "bolji".
 
Ova priča i dan danas ostala je upamćena, a nije jedina u kojoj sam bio akter.
 
Vratili smo se u prostorije kluba, ja sam taj dan dobio profi bajs, ali ubrzo sam promenuo klub svakako....
 
Nadam se da ovo može nekome da pomogne, meni jeste, to sam danas što sam, zbog ovakvih nezaboravnih prostranstava nemogućeg i slasti znoja, jer samo na ovakve načine, postiže se nešto, sve ostalo je šminka!