Tog jutra nisam se probudio

Iako u svakodnevnici zamaskiranom nekim nadanjima, čovek kako to već biva, kreće bez pomisli na ishod ali sa neosnovanom nadom da baš danas može biti drugačije.
 
Znam da sam spavao, ustvari, ne sećam se života proteklih nekoliko sati, to mora da je to. Neobična pesma koju naravno poznajem ali nisam je stavio kao budilnik. Ipak prevrtanjem ustajem i teturanjem do ringle. 
Toliko je zamirisala da nikada nisam tako lepo osetio ma koliko parfem testera trljao. Pomislim, možda ja još spavam, sve je nekako... Otvaram prozore, cvetovi drveća ošarenili, pa i otuda još neki mirisi, kod mene je inače tiho ali ovoga jutra, čak sam se zapitao otkud ovoliko ptica. Iako ih ne vidim, siguran sam da odnekud organizovano iza tih cvetova pevaju kao u horu i kao da znaju šta rade i bez nota.
Vreme je ipak došlo, trenutak za polazak. Ullicama se žuboti osmeh, nekih ljudi, deca drže onaj štap koji na vrhu ima šarene propelere, nešto nalik mini vetrenjačama, i kao u usporenom filmu "trče" i presecaju mi put. Kako je divan ovaj dan, stvarno, da čovek ne poželi da ispituje šta će dalje biti, ma samo da se iz ovoga trenutka vratim u svoj stan bilo bi dovoljno za danas.
 
Na putu svom, sreo sam ljude koje nisam godinama video, čudno ali jako sam radostan, ne mogu to sakriti, nisam osoba koja ne skida osmeh sa lica, moje usne nikada nisu suve od laprdanja jer samo kad imam šta ja govorim, ali sada ne mogu se zaustaviti. Ne kontrolišem ja to. I oni su srećni, niko i ne pomišlja da se seti zašto nismo u kontaktu, da se ne bi kletva opet aktivirala. Tu sam već pokupio par novih-starih brojeva i čak neke datume ponovnih susreta.
Jeste, volim sport, biciklizam, ili ovo jutro, preko mosta uglavnom uvek duva vetar, kako god da idem, koči me. Izašao iz tunela, i pogledam merač, pokazuje 62 km/h a smrtna tišina. Kakav osećaj, nerealan. Shvatim da vetar ustvari duva upravo tom brzinom meni u leđa, nisam svemoguć ali i ranije mi se to dešavalo, da idem brzinom vetra. Kao u nekom ludom filmu kad utišaš ton i pustiš prateću muziku, nema nikakvog otpora.
Zazvonio je telefon, zastao sam i pogledao njeno ime na displeju. Inače, ime koje ne znam, ali ko je upisao u moj imenik, otkud ona, ko je ona, tog sekund trošim na pronalaženja odgovora, prst je obavio svoje, skoro pa nisam mogao da utičem na to. Začulo se "halo, ljubavi?", i tada shvatih, to je osoba za koju sam se rodio, zbog koje sam sve što sam u životu naučio sažeo sada, za nju, to je bila svrha.
 
Nisam više niti gladan, niti željan ičega, samo nje, iako se ne sećam, gotovo sam siguran da smo se sinoć videli, da imamo neki dogovor i za večeras. O kako ovaj dan može biti bolji?
Kroz mase ljudi prolazim, semafori su uvek zeleni, nekako se svi razilaze baš kad ja treba da prođem, nekim dolazim i iza leđa, ali i oni se sklanjaju, odmahuju kao da me poznaju, kao da je sve bilo spremno za mene, još od onih ptičica od ranije do ovoga trenutka. Pa kako to, nisam navikao, a po malo i sve više razmišljam, teško da sam i zaslužio.
 
Ja sam ustvari krenuo u Banku, po neku sumu za koju ne znam odakle mi, ali opet, siguran da postoji, šalteri su prazni, u banci raspoloženje kao pred novu godinu. Ovaj dan je magičan.
 
Idem sa njom na putovanje, a ona to želi, najčudnije je što ona to želi samnom, kolike su šanse, od nekoliko milijardi ljudi to sam upravo ja, ovakav kakav sam.
 
Začaran ovim sad već kasnim prepodnevom, više i ne pokušavam da odgonetnem kako i zašto, ali ovo je neki poseban dan, a ne znam ni koji je po redu u nedelji, niti koje je doba godine, ne želim ni da znam, predobro je da bi o bilo čemu razmišljao. Ubrzavam okrete pedala, idem gotovo sigurno ka njoj po ulicama kojima nikada nisam ranije, ali opet bez greške sam sve bliži, ipak, jedan od semafora nije imao istu boju kao ovi do sada. Sve je u tom trenutku stalo.
 
Ležeći na leđima, ukus krvi u ustima, narod oko mene više nema osmehe, deci su roditelji pokrili oči i njihove male vetrenjače su stale. Onaj vetar koji me je pratio, osećam da me je gurao do ovog trenutka i stao potpuno. Nisam mogao da se pomerim, ptičice su obletale iznad, da one iste, sad ih konačno vidim, i u sve sporijem ritmu cvrkutale, pokreti na usnama ljudi koji su nešto izgovarali su bili sve sporiji, oblaci su stali. Ne shvatajući otkud ja sad ovde, imam toliko planova, dan je bio prelep, sigurno da i ovaj događaj vodi nečemu.
 
Ritam dana bivao je sve sporiji, iz daljine se čuo neki bubanj sa samo jednim tonom, koji se ciklično ponavljao, i u sve većim pauzama. Da, sada sam shvatio, to je moje srce. Usporavalo je. Zvukovi su isčezavali, slike gubile boju,samo taj bubanj sve jače i sporije je udarao.
 

Oči su mi se konačno i potpuno zatvorile pored mojih pokušaja da do toga ne dođe.

 

Ipak, skupio sam svu snagu, otvorio oči i ugleo plafon moje sobe. U stresu, potpuno mokar, konačno, shvatam sve.

Moj dan je odmicao sada sa logikom, onom odvratnom. Nema tih ptičica, nema dece sreće, ljudi su neobazrivi, a vetar me je stalno kočio. Nemam račun u banci i ovo je Februar, Petak i kišan dan. Ona ne postoji, izgleda nije nikada, a i ako je na ovome svetu, kako stvari stoje, možda je član nekog plemena u Kamčatki kojeg ja nikada neću pronaći.

 

Pred spavanje, uveče toga dana, iscrpljen, ponovo ugledam istu tačku na plafonu iznad, možda je to bio spas, takav dan ne treba da postoji, požurio sam, pokušao da pre ostvarim svoj plan u tom magičnom danu, sila za koju nauka kaže da ne postoji me je ipak zaustavila, brutalno. Oči su opet u tim nedovršenim rečenicama više videle mrak nego zrak svetlosti u mojoj sobi, dok treptanja nisu postala sporija, i konačno iznova, mrak.

Kakav će sutra biti dan, izvukao sam možda pouku, koliko još da čekam?

 

 
 
 

Sagorevanje ljubavi

Kažu ljudi, ali ipak ne znam, ma ko su ti ljudi, zašto su baš tako rekli, možda bili pripiti, kakvo je njihovo iskustvo, a da nisu možda baš bili u tom blaženom periodu kada je sve potaman pa tada govorili?
 
 
 
Ali nisu mi rekli, ja tragam, tražim načine i dalje, a nemam ja onih 18 godina da bih sve ispočetka. Mada i dalje želim, nisu mi dali. Ma ko su oni, zašto ih ne vidim, jao šta bih dao da stanu ispred mene, ma osetili bi svu gorčinu, ni rukavice ne bih navukao, ono što moj džak oblepljen sivim selotepom doživljava kad se setim, je ništa što bi oni iskusili brutalno i jako.
 
Znam jedno, kad si gladan, kažu ljudi, treba da jedeš, a postoji i jelovnik, možeš da budeš debeo, nabrekao, ili samo dupe da poraste, a možeš i da biraš. Opet, čak i da ne pitam ostale, one druge, kažu ljudi, treba to sagoreti, potrošiti.
 
Zamišljen, čitanjem nekih ljudi, misli sa papira, tvrda korica, doznajem tajne univerzuma, i više od toga, odmah poželim da potrošim svoj dah sa živim sagovornikom, raspravljam, uživam u rečima, slažem tako kako ja želim, oblikujem lepotom.
 
Mada, čim se okrenem, pođem ka nekom cilju, i udaljenom stotine kilometara, moram da sipam gorivo, ono košta, moje kretanje je uzrok sagorevanja nekog cilja, trošenja i to na tačno određen način, treba ti kiseonik, oktani, i odgovarajuća želja.
 
A zašto mi nko nije rekao, kako da sagorim ljubav?????
 
Godinama se točila u meni, nisam ni želeo toliko, ali rezervoar emocija je stalno do čepa, preliva, prosipa se zamnom, kao da je besplatan, ljudi po tome hodaju ni ne znaju šta na đonu nose. Istina, nisam ni ja želeo toliko tih moći u samo jednom dodiru, bilo čega. Osećam je na svemu, od lepih izvajanih i ručki na vratima, u vodi koja se prosipa iz čaše, u tom suncu na klupama u parku, u vetru po praznoj plaži.
A šta ćemi to, ko je to tražio, a ko je dao, ne samo to nego me preplavio, a interesantno je da nisam kupio, naručio, nema pakovanje, ograničenja niti roka trajanja, čak mislim da što više čekam, trajnost je sve duža, količina se sama svakim danom uvećava, sve lepote ovog sveta su još lepše, te boje oko mene su jasnije, svetlije, srećnije....
 
Potpuno mi je jasno kad se pređderem da idem sutra da trčim, tačno znam koliko i kojim intenzitetom, ako se pojavi stomak, idemo, ovi i ovi trbušnjaci sa elementima ponavljanja i zgibovima, u redu je to sve. Kad me neka od svih onih lepota dovede do iznemoglosti i umora u tim dodirima, sretnem se mojim džakom i izudaram ga za sve pare. Kao da se borim protiv toga.
 
Sve na ovom svetu, u nama, sve što kupujemo, dobijemo, želimo, zahteva neko trošenje, u svrhu u kojoj je nastalo, preporučeno, čak imamo preporučene dnevne doze ili unose.
Ako fali TROŠENJE, postajemo nervozni, puni nečega, izobličavamo se, prelivamo.
 
Ali šta da radim kad sam prepun ljubavi, gde da je trošim, kome? Zašto tolika kletva, nasleđe, ma ko je taj ugovor potpisao, zašto ne piše do kraja šta se dešava ovo?
 
Nisam nešto bio opterećen par dana posle nje, niti sam o tome mislio, čak šta više, ekstra. Dani prolazili, iz prve sam umislio da je zbog nje, ali ne, to je samo neko sećanje na trošenje ljubavi. Sada toga nema, ne trošim je, a ona podmuklo se umnožava, iz dana u dan, kao da je duplo više ima. Od tog dana našeg rastanka prošlo je 7 godina, ma kakvi, razumite više, nije zbog nje, ne, ljubav koja se množi u meni zahteva opet neku nju, ali samo je blanko svet, nema ničega, duhovi, a ljubav kipi, ja više ne mogu, nemam je gde smestiti.  
 
 

i ko je sad sportista?

A bilo je sve tako jednostavno na početku
 
Delovalo je tako normalno, nekako kad osetiš, i ako ne znaš, da je to to.
 
Dobro, priznajem, mrzeo sam trčanje, toliko da sam označio tačni žbun u osnovnoj školi iza kojeg ću se sakriti dok drugi prolaze krug za krugom.
Ali to me je ustvari jako nerviralo, zašto da se skrivam, pa kako oni mogu, čekaj, imaju i oni briga, bol, znoj, koji ja ne želim. Znači li to da ne smem, da sam slab?
 
Proganjali su me ti dani. Ne, nije niko otkrio moje skrovište, ali došla je srednj škola.
Uhvatio sam šta mi je prvo došlo pod ruku, da budem iskren nekako sam to voleo od obdaništa. Bicikl.
 
Krenule su druge muke, mišljah da ja to mogu, eto ja sam neko, uđem u klub gde su momci odavno već u treningu. Malo sa njima i moj trener kaže meni: "Danas, samo treba da ispratiš trening sa njima, zadnji ako budeš, super je, i dobićeš profi bajs od kluba".
 
Mislim se, pa ne može biti toliko teško?
 
Među nama bilo je i devojaka a ukupno oko 30-ak nas, biciklista. Biću iskren, vrlo brzo, toliko su mi odmakli, da više ne da nisam mogao da ih pratim, nego nisam znao kojim putem su uopšte nastavili trening. Skrušen se vratih u prostorije kluba čekajuću oko 3 sata da se i oni vrate. Trener me je onako samo pogledao i posavetovao da više ne moram da dolazim, trošim njihovo vreme, trud....
 
Opet ona strela, probode kroz isti onaj žbun iz osnovne, kroz bajs, a trenerove reči se vijore za njom i pravo u srce.
 
Pao sam toliko sam sebi, da sam se našao u vakuumu ničega, i tada shvatih. Jebo te kako je ovo dobro. Sad treba krenuti.
 
Iako nisam znao kuda, u klub ne mogu, a gde ću? Pa na trening zar ne?
 
Sećam se tog dana, bio sam do tada zadovoljan i presrećan kada pređem oko 10 km, ali to jutro, bilo je 05h kada sam otvorio vrata garaže, seo na svoj bajs i krenuo na Frušku goru.
 Ne, nije mi to bilo dosta, kako sam to znao? Pa još sam disao, nisam pao, u redu idemo dalje, nazad u Novi Sad, džaba, još sam živ, idemo RUmenka, Bački petrovac, do kuće sam imao na satu blizu 100km.
 
Ponovio sam to nekoliko dana, nedelja i onda se vratio u klub, čisto onako, kao turistički.
 
Iako sam imao bajs težak oko 17kg, dok ostali samo 3,5 kg, uhvatio sam se u koštac. Tog dana je bio plan da se vozi kao trening oko 50-ak km sa ciljem na vrhu fruške gore.
 
Niko više nije ništa obećavao, samo se smeškali, ignorisali i kako to već biva. Ja se nisam smeškao, vakuum je i dalje bio jak, a nisam dotakao granicu kada padam bez vazduha i srce staje, za mene je to bilo dovoljno.
Nekako u prolazu, trener je obećao da onaj ko se prvi popne od nas opet 30-ak, dobija od kluba neki skup deo za bajs.
 
Bitno je ipak da napomenem da nemam iskustvo ni jedne trke pre toga, ovi sportisti su, neki i godinama u treningu sa boljom opremom, sa bodovima za Evropska takmičenja, državna prvenstva.... Ali koga to interesuje?
 
Krenuli smo, odmah sam bio negde u polovini grupe, nastavljali smo sve jači tempo, brži, teži. Kada smo prešli reku znao sam, sad ili nikad, umri Aleksandre ali nećeš odustati, i bio sam spreman, više psihički nego fizički, i to sam došao do toga.
 
U tom znoju, haosu, među automobilima i kamionima, znam samo da me niko nije pretekao, a negde na 25-om kilometru se okrenem i ne vidim nikoga, tada sam shvatio, sad je momenat, toliko smo odmakli da sada ja njih ne vidim. Probudio sam i onih par uspavanih atoma, koncetracija se odnosila samo malo iznad vrha mog prednjeg točka, gledao sam slapove znoja koji se odbijaju o gumu kako padaju, nisam ni znao da čovek toliko može da se oznoji. Nisam imao pojma ni gde sam niti koliko je sati, ali sam znao, ja sam u grupi prvih 5, vodećom, a svi ostali su mnogo ostali iza nas.
 
Nastavak je usledio, savršen ispit spremnosti, zvuči kao iskustvo ali nije to bilo, nego spremnosti u konačnom dokazu, vredim li ja išta?
 
Osetio sam izuzetan napor, podigao pogled i video ogroman uspon, i znao sam da je dugačak skoro 7 km, ne toliko u procentima uspona, ali jako dug, težak, spor.
 
To su momenti kada je svaki udisaj bitan, kada doručak od prošlog ponedeljka možeš da osetiš u ustima, sve je sad tu, i misli, i šta mi ovo treba, i kome, čemu...
 Izašao sam iz te zamke i pogledao u vodećeg, skoro da sam zažmurio i krenuo, bez taktike, posebnog cilja, ja sam krenuo.
 
Obilazeći polako, jednog po jednog, već na polovini uspona, osetio sam njihova skoro vrištanja, nemoći, čuđenja, izrazi njihovi su liči na one podsmehe pre počeka, samo iz njih je izlazio jauk i nemoć, ne verujem da su plakali od napora jer znoj je bio svuda, kao i na meni, a u meni još 80 % neiskorišćenih resursa.
 
Krenuo sam, idem, ka zadnjem točku onog prvog, onog koji je "najbolji", kasnije sznah da je repreztativac, i dobro je da to nisam znao taj dan.
Prošli smo par krivina jad se opet okrenuh, nema nikoga, samo smo on i ja, kao poslednji ispit. Što se mene tiče, mogao sam da stanem i da se okrenem, vratim kući, za mene to je bilo dovoljno, sad mogu da osvojim ceo svet. Znam koliko može da boli, video sam face onih koji gube, gde sam i sam bio par nedelja samo pre ovog dana.
 
Ali setio sam se trenerovih reči, i znao sam da on na vrhu, tom izmišljenom cilju on sa autom stoji sa strane i isčekuje "pobednika" iza krivine posle koje ka nagradi ima još oko 1 km.
 
Zašto da ne, mogao sam namirisati strah i nemoć reprezentativca, uh, kao da sam se hranio time. Usledila je poslednja krivina, bio sam skoro uz njega, do polovine njegovog bicikla, onog od 3,5 kg. Izašli smo iz krivine i sad sledi pakao, gotovo je, znao sam, nemam iskustva, kako se raspoređuje snaga, kako kontrolisati tehniku i disanje, težina i balans, to je to, neću moći.
ŠTAAA? E to neću moći mi je prolazilo hiljadu puta tih jutara kad sam se penjao kao tarzan po brdima i znao sam da taj momenat se mora pobediti i nakon toga se prelazi u neki van-telesni prostor.
Krenuo je šprint, to je onaj smešni momenat kad ustaneš sa bajsa i kao da poludeo skačeš po pedalama dok bajs ispod tebe želi da pobegne. E tako je "moj" reprezentativac skočio. Nemajući pojma šta radim, sledio sam ga u stopu, u daljini se ocrtavao žuti auto našeg trenera, postajao je sve veći svakim našim okretom pedale. Počeo sam da bivam u ravni mog najboljeg prijatelja u životu, onog pored mene, a zove se izazov.
To je bilo u najmanju ruku za dobar dokumentarac, osetio sam taj poslednji atom u meni koji se pokudao, i moj točak je za milimetar bio ispred njegovog, to je to, taj svemir, to bestežinsko stanje, i sada mali nokad na ruci, količina kapi vode u bočici odlučuju. Video sam sve jasnije svog trenera, držao je ruke podignute kao da je navijao, mog izazova je odmah prepoznao, i video nekoga pored njega za koga nije bio siguran ko je, a iza nas ništa, niko.
U tom momentu, nekih 100m do "cilja", shvatih da ne moram da budem brži, u redu je, taj poklon je baš takav kao nagrada da bi ga baš ovaj dobio, meni tako skup deo ne bi ni bio kompatabilan. Ali kako to sad izvesti, gde naći resurse za logiku u ovom momentu? Tržao sam jak tempo, uporedni sa prvakom starijih juniora, tada u mislim još Jugoslaviji, do zadnjeg metra, i onda sam malo popustio, za pola točka je bio "bolji".
 
Ova priča i dan danas ostala je upamćena, a nije jedina u kojoj sam bio akter.
 
Vratili smo se u prostorije kluba, ja sam taj dan dobio profi bajs, ali ubrzo sam promenuo klub svakako....
 
Nadam se da ovo može nekome da pomogne, meni jeste, to sam danas što sam, zbog ovakvih nezaboravnih prostranstava nemogućeg i slasti znoja, jer samo na ovakve načine, postiže se nešto, sve ostalo je šminka! 

Festival ljubavi OPET? Novi Sad

Opet imamo prapaganske praznike
 
Ne mogu a da se ne osvrnem na trenutne događaje u mom, kojeg više ne prepoznajem kao takvog, gradu, Novom Sadu.
 
Naime, u toku je ni manje ni više nego "Festival ljubavi". Trajaće ovih Februarskih dana, mislim oko dve nedelje. Nije to samo sad......nego, imali smo proslave Muslimanskih praznika, Jevrejskih, kineske nove godine od čak mesec dana, fest zime, a sad evo festival ljubavi.
Jako bitna napomena je da su se svi ovi događaji odigravali u samom centru grada u udarnim terminima, mislim na satnice i vikente...
 
Sećam se dobro izvođača koji su na primer nastupali za "Srpsku" novu godinu, između ostalih, onaj bradati pevač koji se oblači kao žena i to u reformatskoj crkvi ili tako nešto, i Dado Topić (koga inače poštujem) ali Katolik koji je imao nastup u mađarskom KUD, i to sve u ime proslave Pravoslavne nove godine.
 
Sada smo u epidemiji, i to ljubavi. Šta nam grad poručuje? Kao prvo, mesecima unazad ta zaraza ljubavi polako jede sve građane jer na neočekivanim mestima vidimo bilborde sa tom rečju, crvene boje na beloj pozadini, i to na Engleskom jeziku, bez ikakvog značenja, uputstva, ko, zbog čeka, kome, za šta? 
 
Dakle, samo odjednom ugledate reč ljubav ispred vas. Malo sablasno zar ne? Da li to ustvari znači da nam ustvari ljubav fali? Da smo nemarni prema ljubavi pa nas podsećaju za naše dobro? Ili pak toliko volimo ljubav da je slavimo posebno toliko dana?
 
Pitajte bilo koga, šta se to slavi, festival čega? A da pri tom zabranite u odgovoru tu reč, "ljubav". Kakav ćemo odgovor dobiti, pitajte sad to sami sebe, ako smete.
 
Zašto crvene boje? Zar ta boja ne simboliše krv, opasnost, nesreću...? Dobro ne moramo toliko duboko.
E sad, nisam čuo da iko govori o ljubavi između muškarca i žene. Da li je to zabranjeno izgovoriti? Ne smem ni da pomislim o kakvoj drugoj ljubavi se radi. No, pošto su gradski oci, nevladine organizacije i ko zna ko već, odlučili da se samo napiše svuda ta reč, ali na Engleskom, "Love", misle to je dovoljno. Među nama ima pedofila, silovatelja, nastranih, incest manijaka, gej, trans, lezbo i drugih karikatura, jel taj natpis i za njih znači ljubav? Jed nikakva definicija se ne nudi. U toj ljubavi nema ništa određeno, samo eto tako, ljubav.
 
Što se mene tiče, ljubav imam jedinu iskrenu prema Bogu, Isusu Hristu, a ovo sve dalje, u životu, ne mogu nikad da budem siguran jel istina, ima li smrad laži i obmane, suviše je promenjivo....
 
A zamislite da recimo slavimo ljubav prema Bogu, ok, ima mnogo vera na našim prostorima, u redu, neka se bar spomene, a svako će pomisliti na svog Boga. NEma šanse, svi drugi razlozi će postojati, načini ljubavi, varijante ali nigde nikada nećete, bar javno, a kamoli festivalom nazvati "Ljubav prema Bogu", dobro, može i ovako "LJubav prema Bogu i svemu". 
 
A uporno, bez obzira na ovo sve, možda i stvar koja me najviše pomeri sa mesta je ta bezbrižnost osoba koje su nesvesno uključene u proslavu toga, kao obični građani, jeste da slave, puštaju crvene balone u obliku srca, a nemaju pojma šta to slave, čiju ljubav, ko prema kome, prema čemu oni sami, od koga i zašto. Bitno je da se slavi. 
 
Dobro, pustimo sad šta ja mislim, ali nekako se nameće da vrhunac tog idiotskog festivala ima eto slučajno baš 14.Februara, dakle stvar postaje potpuno jasna. Samo kako to da smo mi ovde, prihvatili tako nešto, podigli do nivoa festivala, uvukli malu decu koja recituju pesmice sa bine u ime ljubavi, ne znaju ni koliko imaju godina tačno, ali već slave ljubav.
 
Da se razumemo, ne možemo protiv sveta, i ne treba, ali ne možemo slaviti sa tom istom decom Svetog Savu koji je bio par dana pre toga, a onda ovakve ljubavi belosvedske.
Ljubav je vrlo opasna stvar, ako se ne definiše može da razori, ubija se iz ljubavi, mnogi za koje nisam siguran da mogu olako to da prođu, psihopate, iste poruke čitaju, i time možda opravdavaju ljubav, zločin.
 
Dakle ovaj festivaj je toliko apsurdan jer nećete na njemu saznati šta je ljubav, odakle dolazi, kako se pokazuje, koja je merna jedinica, koliko traje, kako da utičemo da traje duže ili kraće, šta ona izaziva, može li se požuriti ili je čekati, između koga je ljubav, ljudi, muzike, čokoladicama.... Po meni, ako ostane samo ta reč "ljubav", svako od nas olako može da shvat i da ta strast koju gaji je ljubav, torte koje ne sme da jede, postupci koji nisu normalni, i mnogo drugih stvari, jer takvu reč treba čuvati, ljubav = tajna, samo tako može imati nekakav smisao. A mi je slavimo mesec dana sa sve bilbordima.