Utešna nagrada "Korona"

Ma jeste, kako da ne, kome je ovo nagrada?
Pa ima dosta ljudi kojima bi pomogla, tako je, u pravom smislu, na pravom mestu, snažno i odmah.
 
Pre same epidemije, sećamo li se požara u Australiji? Šta je sa sezonskim gripom, pa bila je proglašena epidemija na teritoriji cele države, isto nisu škole, vrtići radili. 
Protesti, Japan, Kina....oni silni prsluci u Francuskoj, podmetačine terorizma, dizanja u vazduh, silna masovna ubistva po školama, gde je ono osrednje simpatično dete po imenu Greta? Globalno zagrevanje? 
Šta je sa zagađenosti vazduha, pa opet i na našoj teritoriji, cele zime, a to nije bilo davno, tik do same epidemije Korona, to je bila glavna vest.
 
Imam svoje mišljenje o ovom virusčiću, neću puno govoriti o tome da li je stvaran, ko ga je preneo, ona dva čuvena MI16 agenta ili neko treći ili je pak nastao sam od sebe u nekoj zemlji, znam samo da jedini "prirodan" virus, pronađen je na antartiku, i to iznad površine mora u nenormalnoj sredini za bilo kakav opstanak čoveka, tako reći potpuno beznačajan za čovečanstvo.
Svi ostali virusi su... pogađajte, delo čovekovo.
 
Opet, ne znači da su smišljeni da nas potamane, jednostavno kao i vazdušni jastuci u automobilima, postoje u slučaju sudara, ali ne mora da znači da će do udesa ikada doći.
 
Elem, zašto je za neke ovaj Korona "lekovit"? 
 
Koliko smo samo sami sebi u bradu rekli: "Ovaj svet je poludeo"? Koliko smo komentarisali neki događaj, osobu sa prijateljima kako je "sve otišlo...."?
E pa gospodo, izvolite, lek je na tržištu, besplatan, moli da ga primite, i sad šta je sa onim festivalima ljubavi koji su do skoro odjekivali našim gradovima? Koliko sad imamo ljubavi kada ne verujemo ni onima koji se zakašlju od povučenog dima cigarete ili suve kifle koju su upravo zagrizli pa se zagrcnuli, gde ste sad čovekoljubci?
 
Uzimate tone toalet papira, da bi se obrisali od tone nepotrebne hrane koje ste nataložili. Za vas je stvoren ovaj virus, a znate zašto? Jer niste navikli na "nemam", "ne mogu", "ovo mi se ne dopada". Jako mi je drago zbog vas sa malim v.
 
A vi preljubnici, kako ćete sada da varate svoje žene i muževe? Od 05-17h? Sada ste jako vidljivi, i samo profesionalni švaleri će opstati, ali ni to neće dugo..... 
Šta da radimo sa bludnicima noći, po splavovima teče urnebesna tišina i pustoš, gde ćete sad? Kome sad prosipate svoje šampanjce, kad ste umesto njih nakupovali brašna za sledeće 4 epidemije?
 
Šta sa vašim džipovima, po kojim ljudima sad prelazite kad na ulicama nema ljudi, nemate tu slast sada da blokirate prolaze majkama sa dečijim kolicama kad nema ih na ulicama, kako se sad naslađujete?
 
A fitnes gurui? koji su sad saveti? nema onih sportskih rekvizita sa egzotičnim imenima, nema parka, teretana, suplementi su nepotrebni jer ne treniramo zar ne?
 
Ništa se ovde posebno nije izgubilo ovim "merama" zabrane od onoga kako su ljudi živeli do pre 50 godina, napomena, po našim nekim selima, ovako kako mi sad kusimo te zabrane, ljudi i dalje žive i danas.
 
Nema izlaženja iz kuća i domaćinstava posle 17h, kud će kad su ustali u 05 da nahrane stoku, porade na njivama.... Nema fast food-ova kao ni sada što nema zbog svega ovoga. Narkomanija, alkoholizam, blud, dostupnost nebitnim potrebštinama, kod kuće se mesi, kuva, sa ukućanima se razgovara, uživa se u tišini svoga doma. U čemu je problem sada? Pa to sad svi imamo pod "moram" zar ne?
 
Uvek smo "plakali" kako se nekad bolje živelo, bez stresa, zdrava hrana, više odmora... Pa evo prilike, izvolite, lečite se od samih sebe.
 
Ne govorim ja da mi je drago što je ovaj virusčić naišao, žao mi je svih koji pate zbog toga, uskraćeni za osnovno koje sada nemaju, svih koji su ostali bez posla kao i ja. Ali nekako mi je drago što je reset bio ovom svetu neophodan, pa makar i ovakav, iskoristimo sad ovo, hajde, imamo prilike, čitajte umesto sedenje ispred drakstora, pogledajte u svoju dušu umesto beskonačno laprdanje i osuđivanje drugarice ili kolege sa posla, radite vežbe svojom težinom umesto besmisleno dizanje pola tone nebitnog tereta, hranite se proračunato umesto pukog ubacivanja svega i svačega u najkraćem roku, budimo zadovoljni tim zrakom sunca kroz roletne kad nismo mogli celom plažom. Udišimo sad onaj povetarac u našim zazidanim terasama kad šumu od drveta nismo primetili, pijmo vodu brojeću gutljaje jer smo do sada njom punili bazene, volimo svoje ukućane umesto konobarica. TRGNIMO SE, sad je šansa.
 
Znam, teško je, bolest je u nama, prvo nju moramo pobediti, a korona ako stigne, ali ne budemo li sad pobedili sebe, kako ćemo to uspeti u karantinu pod ključem kada nas na naše bolesti duše pogodi i korona?
  
Zašto kažem za koronu "virusčić"?
 
Nije li gripa, ova obična svako nedeljna, redovna pobila mnogo više ljudi u celom svetu, i to ne samo jednu sezonu, nego svake godine 50 godina u nazad. Da pojasnim, javno dostupan podatak na SZO je da svake godine umre od sezonskog gripa oko 650 000 ljudi, milioni budu zaraženi, pa i milijarda. Šta je ovaj "korona" sindrom za grip?
 
Sad je momenat bolji nego ikad
 
Dakle, hajdemo sad, imamo sve umove sveta pred nama od istorije čovečanstva do danas pre podne, savete, citate, mozganja i uputstva. Internet još nije stao, mada moja predviđanja su da se to mora dogoditi, da stane na najmanje 5 dana u celom svetu zbog blokade i prevelike navale u momentima dosade. Iskoristite ove dane, poskidajte štiva, knjige, video materijale, pomozimo sami sebi, svi drugi od nas moraju biti najmanje 2 metra udaljeni, sami sebi ste najbliži. Ne terajte svoju dušu od sebe na ta dva metra ili kilometar, prigrlimo je, saslušajmo ono što nam stalno govori ali mi imamo druge izgovore,  sad je taj momenat, nemamo kud od samih sebe.
 
Neki od nas će ponovo učiti da hodaju, da se smeju, da razgovaraju. Drugi će naviknuti na težak život i pre pandemije pomagati ovim prvima koji su taložili te tone namirnica a ne znaju ni hleb da umese. Mnogi posle ovoga svega, da, ovi "jadni" na koje niste dali ni pogled na ulici, pomagati baš vama, jer niste naučili da se borite sami sa sobom. 
 
Zato, hajdemo zajedno, ne u grupi na ulici, klubovima, striptiz barovima, nego svako u svome domu, poslušajmo taj vetar, to sunce i vodu oko nas, pogledajte u tu novčanicu sa kojom sad ne možete ništa da kupite, pogledajte u svoje limeno čudo na točkovima sa kojim ne možete da se krećete, zatvorite svoje ormane sa ZARA i ARMANi odećom koju nemate kome da pokažete, jer kad ovo prođe (ako), nikome to više neće biti zanimljivo, ostaje vam da se nadate da taj novac koji ste potrošili na brendirane stvari, će trajati, jer ko zna kad ćemo opet to ponovo kupiti.
 
Budimo sada oni kao naše bake i deke, obnovimo se, restartujmo, pažljivo raspolažimo resursima, kako bi i trebali inače, ne kudimo druge, niti vlast niti crkvu, jer kako je Isus rekao: "Caru carevo, Bogu Božije"!
Moj savet svima nama
 
Neki od nas su u velikom časnom postu, za nas ne znači ništa akcija ili gomila viršli koje su upravo stigle, ali svi imamo svoje rutine koje ne možemo sada da upražnjavamo, svima nam je podjednako teško. Ima puno ljudi sa porodicama koje su pod kirijom i sa dvoje-troje dece, ne čekajte da oni pitaju vas za pomoć, tražite ih sami, starim komšijama sami priđite, pozovite, usrećite, od tog malo što imate, dajte pola njima, ne žalite nikad za tim, hajde da stvarno sada upražnjavamo tu ljubav koje su nam bile puna usta i bilbordi pre pandemije. 
Hajde da se i dalje izvinjavamo kada nekoga očepimo u redu za hleb, iako je samo jedan hleb preostao na polici a nas stotinu ga čeka, primetio sam da po gradu više nema sviranja za bezveze iz automobila kao do sada, to je pohvalno, znači imamo nešto bitnije u glavi, nastavimo tako, poštujmo sve oko nas.
 
Ali pre svega, moramo naučiti da konačno biramo reči, ne govorimo kada nemomo šta puno pametnoga reći, saslušajmo sada jedni druge, za šta nismo imali vremena nikada, a sada nam je drago da ikoga i čujemo da govori. Iskoristimo to parče hleba maksimalno, jer sutra ga nećemo stići nabaviti možda, cenimo tu dar svakog novog dana a ne kao do sada besciljno trošeći sate, dane i godine oplakujući automobile koje nismo vozili, komšinice ili "frajere" sa kojima nismo spavali i slično.
Verujete moramo tako, jer kad /ako ) ovo sve prođe, nećemo imati kud nego upravo ovako, smireni, staloženo, uz poštovanje i ljubav prema svakome, u pomaganju kao posle poplave i zemljotresa. Sad je čas, otrgnimo se sebe samih, onog lošeg u nama, sada imamo svo vreme ovoga sveta, da budemo bolji, da naučimo tu veštinu, jer ako mislimo da će sutra neko da podigne zavesu, čestita nam na preživelom i svi pohrlimo u noćni provod, varamo se, toga neće biti. Nikome neće više biti bitno do toga, bar ne u prvo vreme, postarajmo se da to odrugo, ono na šta smo navikli vreme, neće dugo ni doći opet, najbolje nikada više onako kako je bilo. Želećemo ono za šta još mnogi nisu ni spremni, a to je daj nam sunca, stazu za šetnju, prijatelja ili dva oko nas da razgovaramo u pravim temama, herojstvu, požrtvovanošću, istrajnošću. Trebaće nam po koja kafa sa dragom osobom ovaj put možda u prirodi, reci, jezeru, smeh dece opet na igralištu....... 

Korona - ta strašna i opaka bolest u nama

Evo stupila je na videlo, ono čega sam se najviše plašio. Pokazalo je svoje lice, iskače iz nas i predstavlja se ne samo javnosti, nego i nekim nama samima, dodiruje stanja svesti koja nosimo svakodnevno, ceo život a da ni ne znamo da bolujemo.
 
Mislio sam kada se pojavila vest da je FAKE, kad ono... hajde Kina, pa umro ovaj-onaj, malo po malo eto je u susednim zemljama, nedugo zatim, konačno, ne zaobilazi ni nas, sa svim pratećim elementima. Tako je, to smo mi ljudi. U gradski autobus ne ulazim godinama inače, neki dan, bio sam primoran . Elem, stojim ja tako malo iza vozača, u autobusu solidna gužva, ali ipak vrata su nekako uspevala da se zatvore. Posle par stanica uđoše mladi Kineski par, možda su brat i sestra, ne znam, sa nekim koferom sjajnim. Dodeturali su se do mene, ali ipak bili su mnogo bliži devojci koja je sedela tu do nas. Kako su stanice odmicale, primetim uznemirenost kod te devojke, ni ne sluteći za njenu bolest pomislim, možda je nervozna zbog ispita, dečka ili čak devojke, ali ne, nju je Korona totalno obuzela i teško je obolela. Izgleda da je došao red da ta devojka siđe na baš sledećoj stanici, uznemirenost kod nje bila je sve veća, u jednom trenutku, hitro ustaje, uz guranje i paniku brzo u dva koraka prolazi iza mene i nastavlja kretanje ka srednjim vratima koja su mnogo dalja od prednjih, i to kroz gužvu. Shvatih tada, tešku bolest kod nje, obolela je Korona sindromom i pobegla od Kineza koji su jedini bili prepreka za nju do izlaza na prednjim vratima.
 
Ne mrzi me i pratim je pogledom, u sebi se molim da je videla nekoga iza i zbog toga ustala, ali ne, ona efinitivno silazi na toj stanici. 
 
Nismo ni svesni koliko smo oboleli od raznih virusa, kao najgori je panika, prati je u stopu strah, a zašto?  Meni ovako priglupom nameće se rešenju u nepoznatom. Dako je, plašimo se jer ne znamo. Ali ne mislim da ne znamo šta je stvarno Korona, nego šta je ljudskost. Od danas (prvi dan vanrednog stanja), kupovaćemo sve u neograničenim količinama, wc papir, hemiju, hranu, kafu, piće, vodu, sve moguće raspoloživo. Gazićemo jedni preko drugih, što već činimo. 
 
Ali svi smo u "normalnim" okolnostima dobri, ličimo na normalne ljude, kakve nas društvo u kome živimo očekuje. Čudićemo se prostaklucima, pljuvanjima po ulici, glasnom smejanju, smetaće nam kada nam pojedini ne govore sa "Vi", kao primer lojalnih i građanskog vaspotanja, ustupićemo mesto za sedenje, ponuditi upaljač, počastiti pićem prijatelje...
 
Ali kad se probudi ova bolest u nama "Korona sindrom", onda sve izbija iz nas. Postajemo uplašeni, paranoični, otimamo bolesnima maske sa lica, gladnima parče kore hleba, od uplakanog deteta smo spremni iz ruke bombon ukrasti jer sad je situacija ozbiljna, nema više pretvaranja.
 
U prodavnicama su redovi, nije me fascinirala kupovna moć i prazni rafovi i ako sam mislio da smo siromašna nacija, ono što me ostavlja bez teksta je precizan razmak između kupaca dok čekaju na kasi, jedan neoprezan građanin dotakao je ovog do sebe i skoro da je nastala panika i opšta tuča sbog tog neopreznog sugrađanina.
 
A jel moguće da smo toliko odvratni? Ali baš toliko? Pa bilo je bombardovanje, poplave, pomagali smo jedni drugima, hranili smo sve gladne, odricali smo se najdražeg za rad ljubavi prema čoveku kojeg ni ne poznajemo. Zašto sad tako, to me boli. Pitam se šta bi bilo da je recimo u tom redu u prodavnici taj "neoprezni" građanin umesto što je dotakao ovog drugog, recimo pao na pod, počeo da se trese i iz usta mu krenula pena iz x,y, razloga. Kako bi postupao ovaj do njega? Da li bi mu pomogao? Da li bi iko pomogao?
 
Svi smo manje više neki vernici, slavimo slave brojeći goste, zadovoljstvo u proslavama merimo količini pečenja na stolu i preglasnoj muzici, bili pravoslavci, katolici, pa čak i muslimani, svi smo čuli za Isusa Hrista, pa i protestanti koji nemaju svece, čak i majku Božiju ne smatraju posebnom, ali poštuju Isusa, a nisu čuli za Njegova čuda, kako je lečio bolesne, gubave, dizao iz mrtvih, kakva korona, pa sv.Lazar se podigao iz groba posle 4-og dana smrti, i koliko njih?  Dičimo se našim postom, i to onim jednim danom na kraju, a šta ćemo sa rečenicom i pitanjem kada izađemo pred njega koji sve bolesti leči, čak i smrt, pa kad nas priupita, bio sam bolestan, jesi li me posetio, bio sam gladan, jesi li me nahranio, misleći na sve nas koji smo bežali od bolesnih ljudi, misleći na sve gladne koji neće kupiti tu kilu brašna jer je ovaj pre njega uzeo ceo raf bespotrebno. Kako ćemo odgovoriti, moj zaraženi narode? 
 
Ovaj virus je virus u nama, gordosti, mržnje, moći, snage, sile, sve ono što je najgore u nama, a ne virus koji tamo nekoga razboli, on je mlaka voda za naša mentalna oboljenja. Dajte tu poslednju rolnu papira ovome pored vas, podelite taj hleb sa ovima ispred koji nisu mogli da uđu da kupe, izađite iz svojih limenih konzervi i pomozite starima i bolesnima da pređu ulicu ili ih povezite da njihovog odredišta, žrtvujte se, tako nam ni jedan virus ovoga sveta neće nauditi, sve zle sile će uplašeno pobeći. 

MARATON života

Nije baš uvek tako da je sport samo sport, a život odvojen od njega
 
 
 
Ceć sam pisao ovde članak "i ko je sad sportista". Mislim, uveren sam da je sport izgubio smisao.
Uvek sam govorio, sport je sve ono što radiš bez prestanka najmanje 1 sat, sa ponavljanjima, trčanje, brzo hodanje, plivanje....pri tome moraš se dobro oznojiti i na kraju tog sata samo da ti je bitno da dođeš do vazduha. Ako nisi došao do toga, nisi se bavio sportom.
 
Lično volim planinski biciklizam, ali danas kad to kažeš imaš slike pred očima gde unezvereni klinci skaču nizbrdo sa litica. To nije TO. to što oni rade je preskipo, nema "umaranja", samo veština kao za cirkus. Svaka čast, ali to nije TO. 
Fitnes ukrasi, to su sve one spravice, tegići koje dižemo ili pokreti koje obavljamo u zagušljivoj prostoriji u smešnoj odeći, gazeći one specijalne polu lopte na podu i trudeći se da razvučemo one gumene trage sa čudnim imenima.
Toliko smo se razboleli da pojedine pokrete koje dobro znam, sada kad razgovaram sa nekim fitness guruom, ništa ne razumem.
Sklekovi su dosadni, zgibovi nikom ne trebaju, trbušnjaci samo za odabrane, trčanje ako nije na traci, u mestu, 15 minuta, je gubljenje vremena.
 
Ne otkrivam ja neke tajne, ovo svi znamo, može da se desi da neki ne razumeju, ali svi gledamo prvake sveta u bilo čemu, i želim da budeo deo toga u sportu, ali nikada nećemo stići ni blizu ovakvim poimanjima sporta.
 
Sećam se, sa 16 godina pade mi na pamet maraton, ustvari polu maraton (21km). Nemam trenera, o ishrani nemam pojma, znam da moram da trčim. Koiko, u koje doba, kojim tempom ne znam.  Sećam se da sam počeo, oko 5 km svako veče, bilo mi malo, produžim narednih dana na 10 pa na 15 km. Bio je sneg, hladno, morao sam da stavljam kese u obuću, i toliko sam se ugrejao da sam sneg stavljao u kapu a kapu na glavu, da se topi i hladi me. 
 
Došao je taj polu maraton, krenuo sam i istim tempom završio, ne znam na kom mestu, negde u sredini, uporedo sa grupom aktivnih atletičara (saznao dok sam trčao sa njima).
 
Nedugo za tim, na red došao veliki maraton (42km), ja se kao pripremao. Posle mesec dana pripreme, a nikad nisam otrčao tu razdaljinu, odlučim da krenem. Znam da sam imao "taktiku" da pratim jednog mršavog omanjeg dedicu koji mi je delovao da je pretrčao ceo svet. Naravno, to sam uspevao prvih 10 km, i onda se dedici gubi svaki trag. Nastavio sam svojim tempom i pretrčao taj maraton za nekih malo više od 4 sata. 
 
Usledio je Fruškogorski maraton za planinske bicikliste, po zemlji, šumi, blatu, 80km.
Krenulo nas je 30-ak najspremnijih, završilo 6, ja sam bio 6-i. :)
 
Nikada nisam birao discipline u kojima ću pobediti, nego koja je veći izazov za mene, da samo dođem docilja. 
 
Dve godine sam bio vice šampion u planinskom biciklizmu. Sve to zato što sam slušao svoje telo, zato što sam znao koji je to momenat gde svi odustaju, koji je to sekund odluke u glavi kada trebalo bi da stanem, a ustvari to je taj napredak, taj metar više, taj sklek više, zgib koji tera u pobedu, ne ka medalji nego samoga sebe. To je šampion sveta. Tada nije bitno koje si patike kupio, da li imaš čorc pogodan sa samo-sušenjem i rukavice za tegiće, bitan je taj još jedan korak preko granice, taj  metar, i žao ti je što nemaš veća usta i nozdrve da udahneš još malo više kiseonika, samo to je bitno !
 
Danas mnogi nešto pokušavaju, ali kreću obrnutim smerom, od ishrane, pa kupovinom odeće, izbora "pogodne" teretane, ekipu za trening, biraju se termini, uči se iz isečaka iz popularnih magazina i vudu trenera kojima bih ja moga da budem trener.
 
Ok je sve to, nekim ljudima je to potrebno da bi se uopšte pokrenuli, super, ali znajte, takav pristup ne traje dugo, lako se odustaje, a oni koji ne znaju, pa krenu tako u "sport", mnogo će energije utrošiti prateći precizne planove i rokove sa jako malim efektom.
 
Drugim rečima, da sam kojim slučajem onda, ja tako ušao u sport, verovatno bih bio sportista oko 2 meseca jer bi mi dosadilo. 
 

Tog jutra nisam se probudio

Iako u svakodnevnici zamaskiranom nekim nadanjima, čovek kako to već biva, kreće bez pomisli na ishod ali sa neosnovanom nadom da baš danas može biti drugačije.
 
Znam da sam spavao, ustvari, ne sećam se života proteklih nekoliko sati, to mora da je to. Neobična pesma koju naravno poznajem ali nisam je stavio kao budilnik. Ipak prevrtanjem ustajem i teturanjem do ringle. 
Toliko je zamirisala da nikada nisam tako lepo osetio ma koliko parfem testera trljao. Pomislim, možda ja još spavam, sve je nekako... Otvaram prozore, cvetovi drveća ošarenili, pa i otuda još neki mirisi, kod mene je inače tiho ali ovoga jutra, čak sam se zapitao otkud ovoliko ptica. Iako ih ne vidim, siguran sam da odnekud organizovano iza tih cvetova pevaju kao u horu i kao da znaju šta rade i bez nota.
Vreme je ipak došlo, trenutak za polazak. Ullicama se žuboti osmeh, nekih ljudi, deca drže onaj štap koji na vrhu ima šarene propelere, nešto nalik mini vetrenjačama, i kao u usporenom filmu "trče" i presecaju mi put. Kako je divan ovaj dan, stvarno, da čovek ne poželi da ispituje šta će dalje biti, ma samo da se iz ovoga trenutka vratim u svoj stan bilo bi dovoljno za danas.
 
Na putu svom, sreo sam ljude koje nisam godinama video, čudno ali jako sam radostan, ne mogu to sakriti, nisam osoba koja ne skida osmeh sa lica, moje usne nikada nisu suve od laprdanja jer samo kad imam šta ja govorim, ali sada ne mogu se zaustaviti. Ne kontrolišem ja to. I oni su srećni, niko i ne pomišlja da se seti zašto nismo u kontaktu, da se ne bi kletva opet aktivirala. Tu sam već pokupio par novih-starih brojeva i čak neke datume ponovnih susreta.
Jeste, volim sport, biciklizam, ili ovo jutro, preko mosta uglavnom uvek duva vetar, kako god da idem, koči me. Izašao iz tunela, i pogledam merač, pokazuje 62 km/h a smrtna tišina. Kakav osećaj, nerealan. Shvatim da vetar ustvari duva upravo tom brzinom meni u leđa, nisam svemoguć ali i ranije mi se to dešavalo, da idem brzinom vetra. Kao u nekom ludom filmu kad utišaš ton i pustiš prateću muziku, nema nikakvog otpora.
Zazvonio je telefon, zastao sam i pogledao njeno ime na displeju. Inače, ime koje ne znam, ali ko je upisao u moj imenik, otkud ona, ko je ona, tog sekund trošim na pronalaženja odgovora, prst je obavio svoje, skoro pa nisam mogao da utičem na to. Začulo se "halo, ljubavi?", i tada shvatih, to je osoba za koju sam se rodio, zbog koje sam sve što sam u životu naučio sažeo sada, za nju, to je bila svrha.
 
Nisam više niti gladan, niti željan ičega, samo nje, iako se ne sećam, gotovo sam siguran da smo se sinoć videli, da imamo neki dogovor i za večeras. O kako ovaj dan može biti bolji?
Kroz mase ljudi prolazim, semafori su uvek zeleni, nekako se svi razilaze baš kad ja treba da prođem, nekim dolazim i iza leđa, ali i oni se sklanjaju, odmahuju kao da me poznaju, kao da je sve bilo spremno za mene, još od onih ptičica od ranije do ovoga trenutka. Pa kako to, nisam navikao, a po malo i sve više razmišljam, teško da sam i zaslužio.
 
Ja sam ustvari krenuo u Banku, po neku sumu za koju ne znam odakle mi, ali opet, siguran da postoji, šalteri su prazni, u banci raspoloženje kao pred novu godinu. Ovaj dan je magičan.
 
Idem sa njom na putovanje, a ona to želi, najčudnije je što ona to želi samnom, kolike su šanse, od nekoliko milijardi ljudi to sam upravo ja, ovakav kakav sam.
 
Začaran ovim sad već kasnim prepodnevom, više i ne pokušavam da odgonetnem kako i zašto, ali ovo je neki poseban dan, a ne znam ni koji je po redu u nedelji, niti koje je doba godine, ne želim ni da znam, predobro je da bi o bilo čemu razmišljao. Ubrzavam okrete pedala, idem gotovo sigurno ka njoj po ulicama kojima nikada nisam ranije, ali opet bez greške sam sve bliži, ipak, jedan od semafora nije imao istu boju kao ovi do sada. Sve je u tom trenutku stalo.
 
Ležeći na leđima, ukus krvi u ustima, narod oko mene više nema osmehe, deci su roditelji pokrili oči i njihove male vetrenjače su stale. Onaj vetar koji me je pratio, osećam da me je gurao do ovog trenutka i stao potpuno. Nisam mogao da se pomerim, ptičice su obletale iznad, da one iste, sad ih konačno vidim, i u sve sporijem ritmu cvrkutale, pokreti na usnama ljudi koji su nešto izgovarali su bili sve sporiji, oblaci su stali. Ne shvatajući otkud ja sad ovde, imam toliko planova, dan je bio prelep, sigurno da i ovaj događaj vodi nečemu.
 
Ritam dana bivao je sve sporiji, iz daljine se čuo neki bubanj sa samo jednim tonom, koji se ciklično ponavljao, i u sve većim pauzama. Da, sada sam shvatio, to je moje srce. Usporavalo je. Zvukovi su isčezavali, slike gubile boju,samo taj bubanj sve jače i sporije je udarao.
 

Oči su mi se konačno i potpuno zatvorile pored mojih pokušaja da do toga ne dođe.

 

Ipak, skupio sam svu snagu, otvorio oči i ugleo plafon moje sobe. U stresu, potpuno mokar, konačno, shvatam sve.

Moj dan je odmicao sada sa logikom, onom odvratnom. Nema tih ptičica, nema dece sreće, ljudi su neobazrivi, a vetar me je stalno kočio. Nemam račun u banci i ovo je Februar, Petak i kišan dan. Ona ne postoji, izgleda nije nikada, a i ako je na ovome svetu, kako stvari stoje, možda je član nekog plemena u Kamčatki kojeg ja nikada neću pronaći.

 

Pred spavanje, uveče toga dana, iscrpljen, ponovo ugledam istu tačku na plafonu iznad, možda je to bio spas, takav dan ne treba da postoji, požurio sam, pokušao da pre ostvarim svoj plan u tom magičnom danu, sila za koju nauka kaže da ne postoji me je ipak zaustavila, brutalno. Oči su opet u tim nedovršenim rečenicama više videle mrak nego zrak svetlosti u mojoj sobi, dok treptanja nisu postala sporija, i konačno iznova, mrak.

Kakav će sutra biti dan, izvukao sam možda pouku, koliko još da čekam?

 

 
 
 

Sagorevanje ljubavi

Kažu ljudi, ali ipak ne znam, ma ko su ti ljudi, zašto su baš tako rekli, možda bili pripiti, kakvo je njihovo iskustvo, a da nisu možda baš bili u tom blaženom periodu kada je sve potaman pa tada govorili?
 
 
 
Ali nisu mi rekli, ja tragam, tražim načine i dalje, a nemam ja onih 18 godina da bih sve ispočetka. Mada i dalje želim, nisu mi dali. Ma ko su oni, zašto ih ne vidim, jao šta bih dao da stanu ispred mene, ma osetili bi svu gorčinu, ni rukavice ne bih navukao, ono što moj džak oblepljen sivim selotepom doživljava kad se setim, je ništa što bi oni iskusili brutalno i jako.
 
Znam jedno, kad si gladan, kažu ljudi, treba da jedeš, a postoji i jelovnik, možeš da budeš debeo, nabrekao, ili samo dupe da poraste, a možeš i da biraš. Opet, čak i da ne pitam ostale, one druge, kažu ljudi, treba to sagoreti, potrošiti.
 
Zamišljen, čitanjem nekih ljudi, misli sa papira, tvrda korica, doznajem tajne univerzuma, i više od toga, odmah poželim da potrošim svoj dah sa živim sagovornikom, raspravljam, uživam u rečima, slažem tako kako ja želim, oblikujem lepotom.
 
Mada, čim se okrenem, pođem ka nekom cilju, i udaljenom stotine kilometara, moram da sipam gorivo, ono košta, moje kretanje je uzrok sagorevanja nekog cilja, trošenja i to na tačno određen način, treba ti kiseonik, oktani, i odgovarajuća želja.
 
A zašto mi nko nije rekao, kako da sagorim ljubav?????
 
Godinama se točila u meni, nisam ni želeo toliko, ali rezervoar emocija je stalno do čepa, preliva, prosipa se zamnom, kao da je besplatan, ljudi po tome hodaju ni ne znaju šta na đonu nose. Istina, nisam ni ja želeo toliko tih moći u samo jednom dodiru, bilo čega. Osećam je na svemu, od lepih izvajanih i ručki na vratima, u vodi koja se prosipa iz čaše, u tom suncu na klupama u parku, u vetru po praznoj plaži.
A šta ćemi to, ko je to tražio, a ko je dao, ne samo to nego me preplavio, a interesantno je da nisam kupio, naručio, nema pakovanje, ograničenja niti roka trajanja, čak mislim da što više čekam, trajnost je sve duža, količina se sama svakim danom uvećava, sve lepote ovog sveta su još lepše, te boje oko mene su jasnije, svetlije, srećnije....
 
Potpuno mi je jasno kad se pređderem da idem sutra da trčim, tačno znam koliko i kojim intenzitetom, ako se pojavi stomak, idemo, ovi i ovi trbušnjaci sa elementima ponavljanja i zgibovima, u redu je to sve. Kad me neka od svih onih lepota dovede do iznemoglosti i umora u tim dodirima, sretnem se mojim džakom i izudaram ga za sve pare. Kao da se borim protiv toga.
 
Sve na ovom svetu, u nama, sve što kupujemo, dobijemo, želimo, zahteva neko trošenje, u svrhu u kojoj je nastalo, preporučeno, čak imamo preporučene dnevne doze ili unose.
Ako fali TROŠENJE, postajemo nervozni, puni nečega, izobličavamo se, prelivamo.
 
Ali šta da radim kad sam prepun ljubavi, gde da je trošim, kome? Zašto tolika kletva, nasleđe, ma ko je taj ugovor potpisao, zašto ne piše do kraja šta se dešava ovo?
 
Nisam nešto bio opterećen par dana posle nje, niti sam o tome mislio, čak šta više, ekstra. Dani prolazili, iz prve sam umislio da je zbog nje, ali ne, to je samo neko sećanje na trošenje ljubavi. Sada toga nema, ne trošim je, a ona podmuklo se umnožava, iz dana u dan, kao da je duplo više ima. Od tog dana našeg rastanka prošlo je 7 godina, ma kakvi, razumite više, nije zbog nje, ne, ljubav koja se množi u meni zahteva opet neku nju, ali samo je blanko svet, nema ničega, duhovi, a ljubav kipi, ja više ne mogu, nemam je gde smestiti.  
 
 

i ko je sad sportista?

A bilo je sve tako jednostavno na početku
 
Delovalo je tako normalno, nekako kad osetiš, i ako ne znaš, da je to to.
 
Dobro, priznajem, mrzeo sam trčanje, toliko da sam označio tačni žbun u osnovnoj školi iza kojeg ću se sakriti dok drugi prolaze krug za krugom.
Ali to me je ustvari jako nerviralo, zašto da se skrivam, pa kako oni mogu, čekaj, imaju i oni briga, bol, znoj, koji ja ne želim. Znači li to da ne smem, da sam slab?
 
Proganjali su me ti dani. Ne, nije niko otkrio moje skrovište, ali došla je srednj škola.
Uhvatio sam šta mi je prvo došlo pod ruku, da budem iskren nekako sam to voleo od obdaništa. Bicikl.
 
Krenule su druge muke, mišljah da ja to mogu, eto ja sam neko, uđem u klub gde su momci odavno već u treningu. Malo sa njima i moj trener kaže meni: "Danas, samo treba da ispratiš trening sa njima, zadnji ako budeš, super je, i dobićeš profi bajs od kluba".
 
Mislim se, pa ne može biti toliko teško?
 
Među nama bilo je i devojaka a ukupno oko 30-ak nas, biciklista. Biću iskren, vrlo brzo, toliko su mi odmakli, da više ne da nisam mogao da ih pratim, nego nisam znao kojim putem su uopšte nastavili trening. Skrušen se vratih u prostorije kluba čekajuću oko 3 sata da se i oni vrate. Trener me je onako samo pogledao i posavetovao da više ne moram da dolazim, trošim njihovo vreme, trud....
 
Opet ona strela, probode kroz isti onaj žbun iz osnovne, kroz bajs, a trenerove reči se vijore za njom i pravo u srce.
 
Pao sam toliko sam sebi, da sam se našao u vakuumu ničega, i tada shvatih. Jebo te kako je ovo dobro. Sad treba krenuti.
 
Iako nisam znao kuda, u klub ne mogu, a gde ću? Pa na trening zar ne?
 
Sećam se tog dana, bio sam do tada zadovoljan i presrećan kada pređem oko 10 km, ali to jutro, bilo je 05h kada sam otvorio vrata garaže, seo na svoj bajs i krenuo na Frušku goru.
 Ne, nije mi to bilo dosta, kako sam to znao? Pa još sam disao, nisam pao, u redu idemo dalje, nazad u Novi Sad, džaba, još sam živ, idemo RUmenka, Bački petrovac, do kuće sam imao na satu blizu 100km.
 
Ponovio sam to nekoliko dana, nedelja i onda se vratio u klub, čisto onako, kao turistički.
 
Iako sam imao bajs težak oko 17kg, dok ostali samo 3,5 kg, uhvatio sam se u koštac. Tog dana je bio plan da se vozi kao trening oko 50-ak km sa ciljem na vrhu fruške gore.
 
Niko više nije ništa obećavao, samo se smeškali, ignorisali i kako to već biva. Ja se nisam smeškao, vakuum je i dalje bio jak, a nisam dotakao granicu kada padam bez vazduha i srce staje, za mene je to bilo dovoljno.
Nekako u prolazu, trener je obećao da onaj ko se prvi popne od nas opet 30-ak, dobija od kluba neki skup deo za bajs.
 
Bitno je ipak da napomenem da nemam iskustvo ni jedne trke pre toga, ovi sportisti su, neki i godinama u treningu sa boljom opremom, sa bodovima za Evropska takmičenja, državna prvenstva.... Ali koga to interesuje?
 
Krenuli smo, odmah sam bio negde u polovini grupe, nastavljali smo sve jači tempo, brži, teži. Kada smo prešli reku znao sam, sad ili nikad, umri Aleksandre ali nećeš odustati, i bio sam spreman, više psihički nego fizički, i to sam došao do toga.
 
U tom znoju, haosu, među automobilima i kamionima, znam samo da me niko nije pretekao, a negde na 25-om kilometru se okrenem i ne vidim nikoga, tada sam shvatio, sad je momenat, toliko smo odmakli da sada ja njih ne vidim. Probudio sam i onih par uspavanih atoma, koncetracija se odnosila samo malo iznad vrha mog prednjeg točka, gledao sam slapove znoja koji se odbijaju o gumu kako padaju, nisam ni znao da čovek toliko može da se oznoji. Nisam imao pojma ni gde sam niti koliko je sati, ali sam znao, ja sam u grupi prvih 5, vodećom, a svi ostali su mnogo ostali iza nas.
 
Nastavak je usledio, savršen ispit spremnosti, zvuči kao iskustvo ali nije to bilo, nego spremnosti u konačnom dokazu, vredim li ja išta?
 
Osetio sam izuzetan napor, podigao pogled i video ogroman uspon, i znao sam da je dugačak skoro 7 km, ne toliko u procentima uspona, ali jako dug, težak, spor.
 
To su momenti kada je svaki udisaj bitan, kada doručak od prošlog ponedeljka možeš da osetiš u ustima, sve je sad tu, i misli, i šta mi ovo treba, i kome, čemu...
 Izašao sam iz te zamke i pogledao u vodećeg, skoro da sam zažmurio i krenuo, bez taktike, posebnog cilja, ja sam krenuo.
 
Obilazeći polako, jednog po jednog, već na polovini uspona, osetio sam njihova skoro vrištanja, nemoći, čuđenja, izrazi njihovi su liči na one podsmehe pre počeka, samo iz njih je izlazio jauk i nemoć, ne verujem da su plakali od napora jer znoj je bio svuda, kao i na meni, a u meni još 80 % neiskorišćenih resursa.
 
Krenuo sam, idem, ka zadnjem točku onog prvog, onog koji je "najbolji", kasnije sznah da je repreztativac, i dobro je da to nisam znao taj dan.
Prošli smo par krivina jad se opet okrenuh, nema nikoga, samo smo on i ja, kao poslednji ispit. Što se mene tiče, mogao sam da stanem i da se okrenem, vratim kući, za mene to je bilo dovoljno, sad mogu da osvojim ceo svet. Znam koliko može da boli, video sam face onih koji gube, gde sam i sam bio par nedelja samo pre ovog dana.
 
Ali setio sam se trenerovih reči, i znao sam da on na vrhu, tom izmišljenom cilju on sa autom stoji sa strane i isčekuje "pobednika" iza krivine posle koje ka nagradi ima još oko 1 km.
 
Zašto da ne, mogao sam namirisati strah i nemoć reprezentativca, uh, kao da sam se hranio time. Usledila je poslednja krivina, bio sam skoro uz njega, do polovine njegovog bicikla, onog od 3,5 kg. Izašli smo iz krivine i sad sledi pakao, gotovo je, znao sam, nemam iskustva, kako se raspoređuje snaga, kako kontrolisati tehniku i disanje, težina i balans, to je to, neću moći.
ŠTAAA? E to neću moći mi je prolazilo hiljadu puta tih jutara kad sam se penjao kao tarzan po brdima i znao sam da taj momenat se mora pobediti i nakon toga se prelazi u neki van-telesni prostor.
Krenuo je šprint, to je onaj smešni momenat kad ustaneš sa bajsa i kao da poludeo skačeš po pedalama dok bajs ispod tebe želi da pobegne. E tako je "moj" reprezentativac skočio. Nemajući pojma šta radim, sledio sam ga u stopu, u daljini se ocrtavao žuti auto našeg trenera, postajao je sve veći svakim našim okretom pedale. Počeo sam da bivam u ravni mog najboljeg prijatelja u životu, onog pored mene, a zove se izazov.
To je bilo u najmanju ruku za dobar dokumentarac, osetio sam taj poslednji atom u meni koji se pokudao, i moj točak je za milimetar bio ispred njegovog, to je to, taj svemir, to bestežinsko stanje, i sada mali nokad na ruci, količina kapi vode u bočici odlučuju. Video sam sve jasnije svog trenera, držao je ruke podignute kao da je navijao, mog izazova je odmah prepoznao, i video nekoga pored njega za koga nije bio siguran ko je, a iza nas ništa, niko.
U tom momentu, nekih 100m do "cilja", shvatih da ne moram da budem brži, u redu je, taj poklon je baš takav kao nagrada da bi ga baš ovaj dobio, meni tako skup deo ne bi ni bio kompatabilan. Ali kako to sad izvesti, gde naći resurse za logiku u ovom momentu? Tržao sam jak tempo, uporedni sa prvakom starijih juniora, tada u mislim još Jugoslaviji, do zadnjeg metra, i onda sam malo popustio, za pola točka je bio "bolji".
 
Ova priča i dan danas ostala je upamćena, a nije jedina u kojoj sam bio akter.
 
Vratili smo se u prostorije kluba, ja sam taj dan dobio profi bajs, ali ubrzo sam promenuo klub svakako....
 
Nadam se da ovo može nekome da pomogne, meni jeste, to sam danas što sam, zbog ovakvih nezaboravnih prostranstava nemogućeg i slasti znoja, jer samo na ovakve načine, postiže se nešto, sve ostalo je šminka! 

Festival ljubavi OPET? Novi Sad

Opet imamo prapaganske praznike
 
Ne mogu a da se ne osvrnem na trenutne događaje u mom, kojeg više ne prepoznajem kao takvog, gradu, Novom Sadu.
 
Naime, u toku je ni manje ni više nego "Festival ljubavi". Trajaće ovih Februarskih dana, mislim oko dve nedelje. Nije to samo sad......nego, imali smo proslave Muslimanskih praznika, Jevrejskih, kineske nove godine od čak mesec dana, fest zime, a sad evo festival ljubavi.
Jako bitna napomena je da su se svi ovi događaji odigravali u samom centru grada u udarnim terminima, mislim na satnice i vikente...
 
Sećam se dobro izvođača koji su na primer nastupali za "Srpsku" novu godinu, između ostalih, onaj bradati pevač koji se oblači kao žena i to u reformatskoj crkvi ili tako nešto, i Dado Topić (koga inače poštujem) ali Katolik koji je imao nastup u mađarskom KUD, i to sve u ime proslave Pravoslavne nove godine.
 
Sada smo u epidemiji, i to ljubavi. Šta nam grad poručuje? Kao prvo, mesecima unazad ta zaraza ljubavi polako jede sve građane jer na neočekivanim mestima vidimo bilborde sa tom rečju, crvene boje na beloj pozadini, i to na Engleskom jeziku, bez ikakvog značenja, uputstva, ko, zbog čeka, kome, za šta? 
 
Dakle, samo odjednom ugledate reč ljubav ispred vas. Malo sablasno zar ne? Da li to ustvari znači da nam ustvari ljubav fali? Da smo nemarni prema ljubavi pa nas podsećaju za naše dobro? Ili pak toliko volimo ljubav da je slavimo posebno toliko dana?
 
Pitajte bilo koga, šta se to slavi, festival čega? A da pri tom zabranite u odgovoru tu reč, "ljubav". Kakav ćemo odgovor dobiti, pitajte sad to sami sebe, ako smete.
 
Zašto crvene boje? Zar ta boja ne simboliše krv, opasnost, nesreću...? Dobro ne moramo toliko duboko.
E sad, nisam čuo da iko govori o ljubavi između muškarca i žene. Da li je to zabranjeno izgovoriti? Ne smem ni da pomislim o kakvoj drugoj ljubavi se radi. No, pošto su gradski oci, nevladine organizacije i ko zna ko već, odlučili da se samo napiše svuda ta reč, ali na Engleskom, "Love", misle to je dovoljno. Među nama ima pedofila, silovatelja, nastranih, incest manijaka, gej, trans, lezbo i drugih karikatura, jel taj natpis i za njih znači ljubav? Jed nikakva definicija se ne nudi. U toj ljubavi nema ništa određeno, samo eto tako, ljubav.
 
Što se mene tiče, ljubav imam jedinu iskrenu prema Bogu, Isusu Hristu, a ovo sve dalje, u životu, ne mogu nikad da budem siguran jel istina, ima li smrad laži i obmane, suviše je promenjivo....
 
A zamislite da recimo slavimo ljubav prema Bogu, ok, ima mnogo vera na našim prostorima, u redu, neka se bar spomene, a svako će pomisliti na svog Boga. NEma šanse, svi drugi razlozi će postojati, načini ljubavi, varijante ali nigde nikada nećete, bar javno, a kamoli festivalom nazvati "Ljubav prema Bogu", dobro, može i ovako "LJubav prema Bogu i svemu". 
 
A uporno, bez obzira na ovo sve, možda i stvar koja me najviše pomeri sa mesta je ta bezbrižnost osoba koje su nesvesno uključene u proslavu toga, kao obični građani, jeste da slave, puštaju crvene balone u obliku srca, a nemaju pojma šta to slave, čiju ljubav, ko prema kome, prema čemu oni sami, od koga i zašto. Bitno je da se slavi. 
 
Dobro, pustimo sad šta ja mislim, ali nekako se nameće da vrhunac tog idiotskog festivala ima eto slučajno baš 14.Februara, dakle stvar postaje potpuno jasna. Samo kako to da smo mi ovde, prihvatili tako nešto, podigli do nivoa festivala, uvukli malu decu koja recituju pesmice sa bine u ime ljubavi, ne znaju ni koliko imaju godina tačno, ali već slave ljubav.
 
Da se razumemo, ne možemo protiv sveta, i ne treba, ali ne možemo slaviti sa tom istom decom Svetog Savu koji je bio par dana pre toga, a onda ovakve ljubavi belosvedske.
Ljubav je vrlo opasna stvar, ako se ne definiše može da razori, ubija se iz ljubavi, mnogi za koje nisam siguran da mogu olako to da prođu, psihopate, iste poruke čitaju, i time možda opravdavaju ljubav, zločin.
 
Dakle ovaj festivaj je toliko apsurdan jer nećete na njemu saznati šta je ljubav, odakle dolazi, kako se pokazuje, koja je merna jedinica, koliko traje, kako da utičemo da traje duže ili kraće, šta ona izaziva, može li se požuriti ili je čekati, između koga je ljubav, ljudi, muzike, čokoladicama.... Po meni, ako ostane samo ta reč "ljubav", svako od nas olako može da shvat i da ta strast koju gaji je ljubav, torte koje ne sme da jede, postupci koji nisu normalni, i mnogo drugih stvari, jer takvu reč treba čuvati, ljubav = tajna, samo tako može imati nekakav smisao. A mi je slavimo mesec dana sa sve bilbordima.

Kako sam postao BOT DRUGI DEO

ko nije, neka pročita prvo PRVI deo: 

 http://aleksandar402ns.blog.rs/blog/aleksandar402ns/drustvo-i-socijala/2019/12/26/kako-sam-postao-bot

 

U jednom trenutku nastao je muk, ta tišina me gura nazad u svoje selo, na momenat osetih užeglu slamu.

Ne, ne želim nazad, neću da svoje sposobnosti olako prepustim drugima. Toliko sam izdao sve oko sebe da sada ne mogu nazad, ustvari, izdao sam sebe.

Taman kada je boja sa plakata koje sam delio ovim glupim ljudima, počela da ostavlja tragove na mojim prstima, zazvonio je telefon.

Moj dobri mentor sa uglednog fakulteta u Rumuniji "Sorbona", izustio je nešto što mi je vratilo veru u ljude, u moje ljude, u one simpatične crne male ljude, ljude u crnom. Govorio je tiho, iza njegovih reči čuo sam žamor drugih osoba i čudan zvuk kao iz igrice kompjuterske, na šta li me samo asocira taj zvuk?

Prozborio je ipak, kao da je koristio par trenutaka nepažnje ovih drugih ljudi, samo  je rekao "još nije gotovo kolega, dobićeš dalja uputstva".

Veza se ubrzo prekinula, znao sam da kasnim sa uplatom rade za moj Iphon ali baš tako da se prekine, bio sam u čudu.

Ali podižem pogled ispred sebe, nekoliko policijskih automobila se zaustavlja, kao da testiraju kočnice, i treba, došao je red da ovu stoku nezainteresovanu od naroda pohapse i prebiju za nauk koga treba slušati, svakako je to bolje i daće veće rezultate od ovih plakata.

Napravio sam par koraka u stranu, da ne ometam "pravdu", dok sam uključivao kameru na mom novom telefonu shvatio sam da se meni približavaju ta uniformisana lica, slični kao oni u crnom, u kantini kada je mom životu sve krenulo, samo, ovi su imali druge boje na sebi, i mnogo su višeg stasa. 

Dok sam počeo odavati poverljive informacije o svojim građanima i komšijama, misleći da me za to pitaju, ruke su mi u nekom momentu, tako silovito bile spojene iza leđa, i hladan metal uslovio je da se moj telefon razbije o beton kao da je jedan od onih što nose ovi jadnici kojima sam do malo pre gurao plakate.

I onda sam ponovo čuo taj zvuk, tako je, isti onaj za koji sam mislio da moj mentor u pauzi igra video igru. To je bio zvuk policijske motorole.

Prolazili su meseci, cela godina je obišla krug, moju Ljubav Marka nisam nikada video više, kažu da je sada negde u Evropskoj uniji, predaje ljudska prava nekoj deci.

Znao sam, izdajnici su nas pobedili, ona bagra koja je delila prazan burek sve ove godine su sada došli na vlast, a ja sam u đubretu. Gde sam pogrešio, kako? Gde su sada svi moji štićenici, gde su sada oni koji su mi obećali, a toliko sam kredita uzeo, lizinga, moram naći izlaz. Tolike godine iskustva sigurno mogu doneti neki pomak, izlaz, govorio je sebi BOT sedeći na ivici zatvorskog kreveta na jedinom zraku sunca koji se gurao među rešetkama između 14.33 i  15.05 u to doba godine.

Posle obilne palente za doručak, dva naočita čoveka su skinuli lanac sa vrata koja ne bih mogao da otvorim i da su otključana, izveli su me, smrdljivim hodnikom me vukli tako da su mi noge jedva dodirivale hladne pločice.

Ni ne pomišljajući da se otrgnem, jer nije to u mojoj DNK, zakucali su me za stolicu i kada su mi se oči u lobanji konačno umirile i došle u simetriju, shvatih da sam opet u nekoj kantini.

A ovoga puta ispred mene samo jedan čovek, onaj isti visoki koji mi je rekao one divne reči na jednom skupu o nekom pridruživanju u jednom prelepom hotelu negde gde sam bio ni ne znam zbog čega.

Da, to je taj isti visoki čovek, samo sada izgledao je nekako drugačije, nosi naočare, malo se ugojio i nema kravatu. Umesto toga, džemper zeleni, štof pantalone i taman dok sam počeo dolaziti sebi, lupio je nekim papirima o sto ispred mene.

Okrenuo je papire ka meni, prašina je pobegla sa stola, kao da je bežala od mojih misli, sramotno pogledam ka papirima i vidim neke tabele, neki tekst sa praznim poljima ispod, ja jesam jako visoko obrazovan, koliko sam samo bifea popio obrazovajući se sa svojim profesorima, ali nisam mogao da protumačim šta znače ovi papiri.

Tata su dva ogromna gospodina pomogli da protumačim snažnim tapšanjem po mojim obrazima, i eto, sreća uvek dođe kako sam i govorio, kada se najmanje nadaš, krv sa moje usne pala je tačno na jedno od pitanja.

Odao sam sve svoje drugove, ovoga puta partijske, popljuvao sam one najbliže koje nisam uspeo da uništim lažima u medijima, čak sam i svoju ljubav Marka označio kao veleizdajnika samo da ne kušam onu palentu od jutros ponovo.

Dobio sam ponudu, prihvatio je kao svaki zdravorazumski čovek, na poslednjem papiru na tom stolu, bila je kartica, opet, ali ne ona ista kao u onoj kantini iz moje mladosti, imala je nekako drugačije boje koje ja sada nisam mogao dobro da rezonujem zbog tapšanja onih dobrih ljudi iza mojih leđa. Ma nisam ni razmišljao, potpisao sam bezuslovno.

Nastavio sam da rušim sve što je Bog stvorio dobronamerno oko mene, sada sam se smejao u drugačijim hotelima, probao druge specijalitete u potpuno suprotno orijentisanim državama od prošlog puta, nekako je opet sjaj escajga obasjavao moje lice, i onda sam ugledao njega, Marijanu, kolegininicu koja se sajedno samnom lažno predstavljala da je Stevo iz Kljajićeva u komentarima kada smo pljuvali.

NIsam ni mogao da slutim kako Stevo odiše ljubavlju.

I tako je jedan sasvim nebitan mali BOTić nastavio svoj veliki posao rušenja svega, imao je savršene razloge, osveta, escajg, ljubav prema izdaji, i svega što mu je onaj usamljeni glasić u glavi govorio da nije dobro, on je upravo to činio dok nije potpuno ubio taj glas.

Sada je pod stare dane napisao knjigu, više slikovnicu, kako je uspeo u ovoj državi koja se pri njegovom rođenji zvala Srbija, i kako je pobegao od sena svoga sela i stajskog razmišljanja da treba činiti dobro, jer ova nova država, ustvari pokrajina koja je sada, po imenu Kurnakuta, nema više niti Srba a ni drugih naroda, samo je malo ostrvo pokraj jezera, čuju se groktanja oko njega i nezaboravan prizor krda svinja koja po naredbi njemu potpuno nepoznate osobe koja se pojavila niotkuda, hitaju ka litici u ponor, nije mu bilo jasno, ali i sam je potrčao tamo.

Kako sam postao BOT

Jednog sasvim nebitnog jutra....

Rodio sam se. Kažu babe, bio je tako mala beba (zamisli), i taj dan padala je kiša.

Ništa od toga ne bi bilo bitno da kiša nije padala i kada sam polazio u vrtić, prvi dan škole, proslavljao upis u prestižnu privatnu školu srednu, a sneg je ipak promenio sve.

Tih dana moga života, te 21-e zime u mom životu, po prvi put, ne, nisam išao sa ocem na jutrenje, otišao sam sa profesorom privatnog fakulteta na čaj preko puta.

Još tada, pamtim, taj miris veštačkih aroma čaja, providnu elektronsku cigaretu moga mentora, uglednog profesora sa Sorbone, a nikada neću ispustiti iz sećanja ni to svetlo imitacije meseca u bifeu sa slikama Njujorka iznad nas.

Tako je u mom životu počela era nečega za mene apsolutno nepoznatog.

Još od one sasvim male bebe, umeo sam da se smejem gledajući te babe oko mene, kada je tata vikao i ja sam, kada pas laje, ja sam bio na sve četiri. Moj život nekako prirodno me vodio ka definiciji koju ću tek sada u ovom bifeu otkriti.

 Moj profesor, koji je iskoristio pauzu, poveo je mene sa nekim smislom sa sobom. Tajnovito me je gledao kroz paru njegove cigarete na baterije koju nije ugasio već 27 minuta.

Napokon, progovorio je nešto sebi u bradu, odnosno u čaj. Pljuckajući po stolu zrna Uve koju je pio, brisao je prste o stolnjak od maltodekstrina koji je predstavljao med, ponovo me pogledao i rekao: "izbori".

Tada sam sve povezao, shvatio svrhu svog postojanja, ma sve od prvog dana imalo je danas smisla.

Kada želim da zaspim uz lepe scene, setim se slike Njujorka iznad njega u tom bifeu. Od tog časa, moj život je konačno imao definiciju sa svrhom.

Poslušao sam savetodavne naredbe svog uglednog profesora koji će postati akademik, a ujedno se smejao u sebi, svojim kolegama koji su se svađali dok promrzli stoje na snegu diskutujući o temi za seminarski. Kakve su samo budale, umesto da su pametni i sposobni kao ja, koji sam ovim dogovorom sa mojim profesorom već položio sve ispite, a sedim u ovoj divnoj atmosveri.

Kako sam samo pametan i inteligentan, i mnogo NAPREDNIJI za svoju generaciju. Sada znam zašto me ne vole, i neka, oni će uvek ostati bedni, neobrazovani, a ja, vidi me, sve sam položio, i to sa posebnim zahvalnicama.

Ubrzo nakon pomaganja mom profesoru da postane dekan, opet sam se zatekao u njegovoj blizini, bili smo u kantini, ali nekako te život navede da u tom baš momentu, nikoga nije bilo, cela kantina, brda sendviča u providnoj foliji oko nas. Jeste, priznajem, bilo mi je malo čudno.

Tada su na kaubojska vrata iz pravca kuhinje ušli neki ljudi, jesu bili u crnom, ali nikako visoki i strašni. To su divni ljudi bez lica koji će od danas brinuti o meni.

Shvatio sam da su mi prstom pokazali na sendvič, a obzirom da kasirke nije bilo, nisam ni platio. Ovi dobri ljudi, iza mene su išli ka stolu, dok je jedan od njih nosio i jogurt, onaj najlepši, u čaši.

Kako je divan ovaj dan, a moje kolege i dalje uče one ogromne knjigetine, ne spavaju noćima, a vidi mene. Kako sam samo pametan.

Dopustili su mi da prvo zagrizem predivan margarinski sendvič iz koga viri list salate. Tada su me prekinuli i ponudili zadatak. Sve je bilo tako prelepo, njihova odela, ti simpatični crni šeširi, a tek njihove maske sa prorezima na očima, nešto najlepše što čovek mojih kvaliteta može da vidi. Bio sam počastvovan što ću naprednim putevima ići pravo u centar svoje inteligencije, što ću sve strasti prema autoritetima probuditi i maksimizirati romantiku o kojoj sanjam toliko dugo, već 15 dana, da budem neko u ovom društvu.

Između sendviča i jogurta, progurala se neka kartica, nije bila plastificirana, ali svakako od tvrđeg kartona. Suze su konačo krenule, ovaj trenutak je velik za sve nas u kantini. Ova dvojica niskih ljudi sa grbom na leđima, ljudi u crnom, koji su sedeli naspram mene, pa čak i moj dekan na vratima kantine, osetio sam njihovu radost dok sam pristupao zajednici. Kao nekom tajnom društvu gde samo obadrani i zaslužni poput mene imaju pristup.

Vrlo brzo, odvijalo se sve, naprednim tempom, postajem osoba sa nekoliko imena, čak sam imao i ženske nadimke. Nije mi smetalo jer znam da podržavam nešto što je ispravno, a kako znam da je ispravno? Jednostavno, ovi dobri ljudi su mi pojasnili da sva ta učenja koja sam propustio, sva dobročinstva koja nisam uradio, svi ti moji prijatelji kojih sam se odrekao, pa i braća i sestre koji ne misle kao ja, upravo zato jer gube vreme da shvate mudrost sveta, a ja sam eto, nekom srećom, zapao za oko ovih prepametnih ljudi i ne dovodim u pitanje njihovo rezonovanje i ispravnost. Jer ovako divni ljudi, koji me hrane, daju jogurt, a kolege studenti to moraju da plate, sigurno misle dobro o meni.

Moj uspeh nije ovde stao, i ako su mnogi oko mene znali da sam postao Bot, kao dokaz mog intelekta ja ćutim i napišem po koji komentar, kako su mi pametni moji dragi mentori rekli. Ja samo popravim nekad, ne uvek, gramatičke greške, tipa, ne mogu se piše zajedno ili da novi red nikako ne počinje velikim slovom. A često se nasmejem i sam sebi kada dobijem žensko ime da predstavljam, a pišem u muškom rodu. A ove moje glupave kolege i cela nacija to ni ne primete.

Toliko sam pametan i uzvišen da čak i kad grešim idem NAPRED.

POčeo sam da pljujem po hlebu, Bogu, ljudima, nebu, svojim komšijama, branio sam teze pametnih ljudi. Moja okolina me je još više mrzela kada su shvatili koliko sam sposoban da se zaposlim u birou za zapošljavanje mimo konkursa i kvalifikacija. A potpuno su poludeli kao bezlična masa kada sam svoju devojku koja se zvala Marko, zaposlio preko tih istih romantičnih crnih duša u najjačem javnom preduzeću.

Kažu da je laž loša, a zašto?

Ako će doneti nešto dobro, onda je korisna, zar ne? Lagao sam na sve strane, ubedio sam moje letnje gume da je zima, i postale su zimske, ubedio sam sebe da sam ministar, postao sam to, uvek sam tapšao kad mi je rečeno, dok nisam naučio i sam kada je pravo vreme za to.

Mojim uspesima nema kraja, počeo sam da pljujem po majci i ocu, jer iako su me rodili šta oni znaju šta je dobro, pa toliko ostavljene dece na ovom divnom globalno-kapitalističkom svetu, kako oni da znaju sada da li se njihovi roditelji slažu sa njima kad ih nikada nisu ni upoznali.

Na jednoj konferenciji nekog pristupanja nečega u nekom velikom gradu koji sija, jedan visoki mi je nešto pametno rekao : " svet je onakav kakav mi želimo". 

Pa ja nikada nisam čuo ovakve reči, a slušao sam i Stoju i Karleušu, u trenucima dokolice između dva spina čak i teže štivo, Dara Bubamara je ubadala, ali ovakve reči nikada.

Ubrzo sam putovao po celoj zemlji, kako su dani odmicali, putovanja su bila sve kraća, jer je zemlja bila sve manja. Znam da sam zaslužan za to, ali neka je zemlja mala, i sve je manja, bar sad ima kvalitetnijeg prostora za nas uspešne. A moje kolege? Kakvi pajaci, dozvolili su sebi da imaju decu koju ne mogu da hrane, pa otišli da čiste ulice u drugim državama. Neka, neka idu, kad nisu uspeli da budu pametni kao ja.

Jedne nedelje oko Božića, moja devojka Marko i ja smo otišli na pečenje, video sam neku gomilu ružnih i neobrazovanih ljudi, siromasi neki verovatno koji izlaze iz crkve. Šta li pametan svet ima tamo da traži, evo ja sam od svog boga već dobio sve, oni jedu suve kifle od juče dok meni u toplom hotelu stižu ovali. Neka njih.

Onda se desio karambol, nešto najtužnije u mom životu, kada mi je otac umro, kupio sam ružu i bacio na grob 3 dana posle, nisam od posla stigao, ali ovo, nisam očekivao. Moji mentori su nestali bez traga.

Slao sam mejlove, i dalje mrzeo svoje kolege i porodicu, pljuvao po svetinjama i precima, šutao skitnice a ispred crkve delio predizborne letke.

Iako mojih mentora nema, nekada i bez sendviča, verovao sam da je to samo test, da me od nekud gledaju i da ću zaraditi svoju platu, sipati gorivo u Audi, kupiti Marku buket Švajscarskih čokolada i biti i dalje samouveren.

Ali Oni se ne javljaju.

( Ako ima zainteresovanih, rado ću nastaviti na drugi deo) 

Link ka drugom delu:

 http://aleksandar402ns.blog.rs/blog/aleksandar402ns/drustvo-i-socijala/2019/12/27/kako-sam-postao-bot-drugi-deo

Zašto sam je izgubio

Bio je neki pogrešan dan..... (prvi deo)

A u stvari, ceo život je bio takav. Čovek sam sebe konstantno proučava, nauka nije ni blizu

takvom naporu kakav sebi svakog jutra, preko podneva, dok se ponoć ne uključi, priredi.

Bile su to godine, neko će reći "lude", ama nije, samo normalne, sada je ta ludost toliko poželjna, da sve što radim je samo da osetim ponovo to malo parče nekadašnje "ludosti".

Ne vredi, ništa se ne događa, ali ne, ne samo ništa, jer da bi bilo ništa, moralo je nečega prvo da bude. Ovo stanje je suviše dublje od "ništa". 

A mislio sam, ma neće to tako biti, ma sad sam još bolji, ima vremena, a i svet se nešto menja, čitam svaki dan, promene su uvek dobre, svi ti pisci, pameti ovog sveta.

Ne znam kako, ali hodajući unapred, u jednom momentu sam se okrenuo, samo da proverim jel prošlost i dalje iza mene, napravio sam samo par "bezbednih" koraka i vratio pogled u pravcu kretanja, i imao sam šta i da vidim, prazno.

U tom bezazlenom okretu, i vraćanju pogleda ispred sebe, izgubio sam 10 godina.  Ali nije to sve, ta pauza u životu, kao da sam svo vreme samo stajao, gledao reklame života, čekao da se film nastavi, jer baš se lepo namestio, glavni glumcu su dobili svrhu, specijalni efekti zauzetosti maštanja su svojim bojama preplavili horizont, a muzika? E ona je svakim danom pojačavala emocije, moralo se nešto dobro desiti.

I kao kad grebete halapljivo po dnu kutije sa kokicama, pale se jaka svetla, slabo vidite ljude oko sebe, boje se povuku, oni očaravajući zvukovi koji su pratili te dane nestaju, čuju se samo komentari publike, a nije ni više tako toplo ni udobno.

Tada ugledam taj prazni put ispred, kada noću zatvorim oči, uvek je taj put, samo jako želim da bar nepregledno ništa pređe onaj suvi žbun nošen vetrom, kao u nekim filmovima, samo, ni njega nema. Grafika je dosta sumorna, ima mnogo svetla, bez senki.

sve je novo, novije od nas

Jeste, novo je, kaže prodavačica, a vidi se da je bar nekoliko puta prošlo na nekome centrom grada. Misliš, pa dobro, i ovako je iscepano, to je trend, poprimilo boju neke majice, a i oseća se, zaudara, ma to je to, ne pitaj, kaže mi prijatelj preko ramena.

Sve je toliko novo, da ja prastar, ne ulazim u to lako. Savest neće, otima se, ali kalup je kalup. Kao podmazan, kad zakoračiš samo, nauljena konusna površina vuče te, dole, a opet misliš, ok, i to je novo, mora daje dobro, ma tako je i "preko", tamo je staro, a ovde i ako ne izmišljeno juče, za nas je novo, jednako dobro. 

I ne sluteći da klizimo kroz taj viskozni kalup, jednobojni, gravitacijski ka negde dole, uvek je sila koja vuče na dole, zar ne, u nemoći, a kao nedamo se, na posletku iz svoje slabosti, prihvatimo da otlizimo na dole, a braneći se da "to je trend", nezaustavljivo, krećemo se na dno tog društvenog kalupa a dole ima šta i da se vidi, ustvari mrak, i to je nešto, odsustvo svetlosti, oštri noževi, precizno izbalansirani da od tebe i mene ne ostane ništa. Ni tračak nade ni spasa, i kad ti dohvati prvo jednu nogu, i vuče, pa drugu, kasno je da se odrekneš, jer mrak ti je već do stomaka došao.

Možeš slegnuti ramenima, možeš i plakati, vikati, ma šta god poželiš, ustvari, to si i hteo, slobodu, budi svoj, ne slušaj nikoga, eto, sad si svoj, a mrak te guta.

Kasno je, uvučen si, parčadi tebe ispadaju kao prašina onoga što si nekada bio/la, ali samleven si toliko, bespovratno, da blagi povetarac te nosi u svim pravcima, drugima pod noge, postaješ svestan obmane, ali gotovo je, samo glava ti još viri, ni glasa ne možeš više ispustiti.

Jedina misao sada ti je, žal za onom snagom koju si imao pre nego ti odluka za ulaskom u kalup pomutila i poremetila disanje. A tada, je ta moć, tvoja, kažu, slobodna volja, delovala kao naivna, nepoželjna, kao agens koji ti smeta na tvojim putevima, jer vidiš kako svi....

Krajnji je čas, ne oklevaj, budi se, kaže alarm na tvom telefonu, vidiš jutro, tišina, poneki cvrkut i miris nade. Sad je taj čas, tek si otvorio oči, shvatio da mora koja te je do malo pre tresla krevetom, kvasila znojem jastuk dok te mrak gutao, samo je posledica tebe juče. Nije slučajno, neki kažu, kako god, ali svakim novi udahom ovog jutra neka ti je na umu ona snaga, naiizgled bezazlene i čak slobodne volje koju se usuđuješ da ignorišeš. 

Evo, momenat je, pazi svaki korak, ni jedan nije slučajan, sve je planirano da te uvede u milion kalupa dok stigneš ponovo do kreveta. Sve liči na novo, agresivno te napada iz minuta u minut, takvom silinom da ne stigneš da razmisliš, ni to nije slučajno, zato se zove novo, nemaš vremena da o tome ni pročitaš, niti saznaš, a ni prijatelji ti ne mogu pomoći jer je jutros sa tobom izašlo.

Sve je novo, sve sa svojim pravilima u paketu, ot tebe želi da napravi novog JA, jer stari po pravilu nije valjao, ali ipak, ona snaga koju podcenjeno u sebi meriš nano dužinama, je ustvari tvoj jedini spas, i stim, jača od sveg novog, zastani, prepoznaj, za dobrobit sebe samog pa i društva, ne ulazi, kalup je svaki tesan po pravilu, ne da da se predomisliš, svet je takav. Vrati tu jednu nogu na prethodni položaj, zaobiđi, upiši sebi pobedu. 

Zaboravljeni osećaj

Tog sunčanog dana
 
Sasvim obično jutro, nekome jako važno, neko će juriti svoje rokove, plaćati dugove i račune, osvajati svet, neko je već zaradio svoj milion od jutros, za mene počeo je dan kao svaki drugi, bez nade, uvodne sreće.
 
A zašto je tako? Izlizalo se moje pitanje jer ga postavljam svaki dan iznova, godinama. Nekad sam tako blizu odgovora, i opet promakne. Odlučim da ovo sunčano novosadsko pre podne provedem na podizanju cirkulacije, uzmem najboljeg prijatelja, moj bicikl, dogovorimo se da ćemo danas obići ceo grad, gledajući kako "srećnici", zasluženo ili ne, žure na svoje obaveze, svoj posao, obučeni u trendu, kako kodeks zahteva, i sa ogromnim brojem turista koji kao bove sa aparatom za slikanje hvataju momente i betonske građevine ljudskih ruku delo, i po malo mi ometaju putanju, ali opet, i prazan grad ne bi bio toliko zanimljiv.
 
Posle par "stanica", pauze, odlučim da ću još samo koji minut sesti na klupu svog grada, u centru, da uhvatim još koji zrak sunca koje opominje da je dan nov, pokušava da me ubedi da to sunce nije ono od juče, prilazim klupi, jedinoj slobodnoj od 100 takvih u pešačkoj zoni.
 
Devojka koja je stajala naslonjena na zadnji deo klupe, nije primetila moju nameru, pa sam jačim glasom, u slučaju da me ne čuje, pitao: "jel slobodno"? Malo se trgnula, iznenađena, da li mojim glasom, ili uljudnošću da to neko uopšte pita. Taka je usledio dokaz, da ono sunce nije slučajno novo, da je dan ipak ili može biti drugačiji od svih do sada. Njen glas, i blagi pogled preko ramena odgovorio je "da, jeste". Ono što sam osetio, nije samo njen odgovor, kao da se vasiona sjatila na moje misli. Upitao sam se, čekaj, pa kako, nemoguće, ona ima glas ženske osobe koji želim da čujem, savršeno izbalansiran ton, sa svim elementima, emocije, topline, lepote, dovoljno ubedljiv da je samo pitam da se uda za mene, ne mora drugo ništa da kaže, ni svoje ime.
 
Seo sam na tu klupu, ona se malo udaljila, odšetala par koraka, kao da nekoga čeka. Nije bila instagram zvezda, ili bilo koje drugo nebesko telo za kojim žude današnji umišljeni frajeri, ne, mnogo jače je zračila. Prvih par trenutaka sam sedeo u šoku i pitao se, pa kako, sad kad sam baš digao ruke od svega, ravnu liniju svojih očekivanja i nadanja sam ubetonirao da se slučajno ne pomeri. Na ušima sam i dalje imao svoju muziku, ali kao da ne čujem ništa, u oči mi udara sunce, koje kao da kaže, ne može tako, u nepoznatoj sam situaciji, skoro u nemogućnosti za bilo kakav pokret, a samo sam čuo njen glas, i dve reči.
 

Nije prošao ni minut, tako paralisan primetim da će neko da pored mene isto tako iskoristi tu klupu, shvatih i kao potpuno samouveren, glumeći istinski svoju nezainteresovanost za svet, osetim neke prijatne vibracije, i ako sam obećao sebi da neću pogledati, neću se okretati, to je samo jedna još od varki ovoga sveta, prevara, ta devojka je već otišla, ona nepostoji....Ne, ona je upravo sela pored mene.
 
Gotovo je, sva moja filozofija života, znanje i iskustvo, pogledi na sebe i svet, nestaju, ruke pružam ka beznađu u kojem sam bio pre kritične klupe, a sva samoća, nesigurnost, logika, odlaze od mene neumoljivom silom. Sedela je pored mene, ona, svojim prisustvom dokazivala mi je da nisam u pravu, dugo nisam osetio tako lepo i snažno prisustvo nekog bića. Nisam planirao da mi se to desi više do kraja života, ali tu je, prkoseći svoj mojoj želji i vadeći iz tamne rupe osećaje koje sam davno zakopao da ih ni sam ne pronađem.
 
Uznemiren srećom koja me je obuzela, ne smem ni da pogledam u njenu stranu, jer na istim tim klupama, proteklih meseci, uvek sam sedeo sam, čak i kad je bilo mesta da neko drugi sedne, što se na susednim klupama dešavalo u isto vreme, moja je ostala kao ukleta samo za mene, i dva mesta slobodna koja kao da me opominju, nisi ti za ljude. Ali sad je drugačije, zašto, ko je poslao, i to takvom silom da ništa ne može to da promeni, osetim to.
 
Malo je reći da nisam bio spreman za ovaj momenat, događaji iz prošlosti su me naučili da nisam zaslužan, ne trudim se, pa sam počeo i da ne primećujem bilo šta oko mene, kada se jako trudiš da budeš duh, naposletku neminovno to i postaješ. Ali sada, kako sada, dok sam sedeo pored nje, krajem desnog oka, nisam ni znao da čovek na taj način može uopšte da gleda, primetio sam žuti kaput, farmerice koje se šire na donjem delu sa cvetovima nekakvim, i cipele opet sa cvetovima, imala je naočare, malo veće, boja kose mi je teško bila uočljiva jer sa 5 % vida sa strane nisam to mogao, mislim da je bila crvena do ramena.
 
I to sve drogiran ogromnom količinom osećaja dok sedi i zrači pored mene. Ranije, godinama, mnogo pre ovoga, dobro sam znao kako da reagujem, šta da izlupetam, koju "foru" da upotrebim.... ali kao i sa svim drugim stvarima, kada odustaneš, jaka ruka ti treba da te izvuče. Izvadio sam cigaretu, više iz nemoći da rešim sebe, a potajno primitivno u želji da je dim otera kao komarca koji me bode podsećajući da je tu. Nisam uspeo, cigareta je dogorela, dim je definitivno mimoišao, ostao sam razoružan, a ona kako bi osigurala svoj trijumf, pogledala je nekoliko puta ka meni, mislio sam da se na toj strani u daljini nešto događa, ali ne, proverio sam, nije bilo nikoga, stvarno je gledala ka meni.
 
Nekoliko momenata posle, dog sam još bio pod dejstvom narkotika nelogičnosti, uzela je svoj telefon, sećam se, bele boje u nekoj futroli kao da je od braon kože, svojim prstima i nalakiranim noktima u neku boju zrelih ruža, tipkala je... Pomislim, pa da, kretenu, još ti samo to treba, čeka nekog svog dečka, koji je nakada, pre tebe, imao rešenje za nju, a ne ti slabiću.
 
Nisam uradio to fizički, u sebi sam mislima slegao ramenima, i rekao, jeste, još je to samo jedna prevara, kako bi se osećao bednije nego pre prilaska toj klupi.
Odlučim kao svi koji gube ratove, borbeni ranac sam privukao sebi, ustao od nje, prišao najboljem prijatelju, gledajući ispred sebe, već odlučen da napustim bojište, skupim neverovatnu hrabrost, koju ne nosim u sebi, tako stojeći okrenem se naglo i pogledam nepogrešivo u nju, da, ne iza nje, ne pored, ne, pravo u nju.
 
I pre nego sam to pomislio da uradim, izgleda, da je to ona već činila, kada sam se okrenuo, uhvatio sam njen pogled, bio je već na meni, opet je pobedila, razoružala me je, ona je mene već gledala, hteo sam, ali nikako nisam našao razlog koji će me utešiti, da sam se prevario, da je u redu što nisam intervenisao na provokacije njene prisutnosti jer sam se nadao da je sve to laž i prevara. Za uzvrat sam dobijao jednim za drugim, nepobitne dokaze, koji kao da su ponavljali u sav glas, "da, tu sam zbog tebe, samo tebe, šta ćeš sad"?
 
Pamtim iz prošlosti, dok sam živeo, i nisam bio duh, to su situacije u kojima nije ni bitno šta ćeš reći, niti kako ćeš izgledati, jednostavno sila je toliko jaka, da je bitno samo da si tu, i neispitujući odakle ta sila dolazi, šta je pokreće, zašto baš ja, jer ne bih ni razumeo, prepuštao sam se toj snazi, i nikada se nisam kajao. Ali sada, kako ću sada, prepoznao sam to sve, ali sam 10 godina stariji, mnogo povređivan u međuvremenu, prevaren i uostalom, jedan duh to svakako ne očekuje.
 
Uveren da sam totalno poražen, belu zastavicu sam uzeo u ruku, a pod ruku svog najboljeg prijatelja, napravio par koraka ka suncu koje me je i ubedilo da sednem, kao da želim da kažem, aman, nije fer, nisi me pripremio, ne mogu ovako. Sedan na bicikl i odlazim.
Ostavljam bojno polje sa pobednikom, ona je ostala, svakim sekundom sve je bila dalje, kao i sve emocije, osećaji, blagost trenutka i ono sunce, na mom mestu su zraci sreće sada samo grejali drvo na kom sam bio i nju.
 
Još dok sam bio u njenom vidokrugu, setio sam se svih onih članaka romantičnih ljudi koji su po autobusima, bilbordima očajnički tražili osobe koje su prvi put videli kao i ja sad, i verovatno osetili što i ja do pre par trenutaka, ti ljudi tražili su revanš, ponovni susret, toliko sam bio priseban da razumem, da oni, kao ni ja, više nećemo u tom momentu, na tom mestu, pod tim sunce, biti blizu.
 
i koliko je stvari moralo da se desi pre toga uopšte? Svi ti semafori, sve te pauze pre klupe, sve je bilo podešeno u sekundu, da bih ja završio u centru borbe sa njom. Kukavica sam, nikad veća, najveća, sve sam to prepustio sovojoj bzvrednosti koja me okupira, ona je pobedila, ta ubeđenost u ništa, a i ja da toliko u ništavilo verujem, u život bez nade, ne bih se kretao tuda.
 
Nikada je više nisam sreo. 
 
 

Mesec ljubavi

U NS je u toku mesec ljubavi i prevara
 
 Nisam previše ulazio u temu, ali vidim da se promoviše na sav glas nekakva ljubav.
 

Ne znam da li je pomodarstvo, da li zbog predstojećeg navodnog grada evropske prestonice kulture, pa sad guraju i izmišljaju manifestacije kako se kome ćefne, ali ovo je stvarno za zapažanje.

Naime, sinoć sam šetao gradom, dovoljno sam, brojući korake i planirajući sledeću kocku asfalta kojoj ću prići, bez neke posebne obaveze, ali nenormalan zvuk, toliko glasan da mi je celo telo osetilo udare tonova niskih frekvencija, probijali su i nadjačavali Led Zeppelin pesmu koju sam mislio da će me dovoljno izolovati od galame savremenog sveta.

Sa pločnika dižem pogled, a imam i šta da vidim, ljubav na sve strane. Bina, onako dosta siromašna, par zvučnika, malo uzdignuta od slučajnih prolaznika, tek toliko da privuče pažnju makar i jednom oku posmatrača, i nenormalna snaga zvuka koja izvire niotkuda.

Iza svega stoji neka devojka, bolje reći devojčica, koja se bacaka, na tom uzvišenju, vodeći nas, posmatrače, da zaključimo da je ona DJ. Kada nam takva slika se ureže u mozak, poverujemo u njenu autentičnost, i ako pušta muziku koja se tako ne može nazvati, vidimo razlog cele gluposti. Iza svega toga, veliki natpis "festival ljubavi".

Kakve ljubavi, koga, čega, prema kome i od koga? 

Zar u svetu gde smo svedoci da je porast svega samo ne ljubavi, razumevanja i poštovanja? A možda su mislili na ljubav prema DJ-evima, ili prema toj devojci, ili mislim se ja, možda je taj prostor ispred bine rezervisan za parove koji se vole?

Da se vratim na temu, veliki broj građana živi u laži, da se vole, a ustvari vole pojavu u društvu. Zar nam je potreban festival koji veliča ljubav, i to kakvu ljubav? Nigde se ne pominje o kojoj ljubavi se radi, da li zato da bi svako formulisao kako mu se dopadne, pa pronašao neku radost? Ljubav kao takva, po hrišćanskom predanju, a živimo u sredini koja je potkrepljena hrišćanskim tradicijama, da ne kažemo srpskim, zna za svoju ljubav, a nikako ne vidim sličnosti sa ovim festivalom i Hrišćasnstvom.

Kako da se osećaju osobe koje nemaju pored sebe osobu koju vole, izgubili su je tragično, ili su napušteni, imaju li ti ljudi razloge za slavlje, ljubavi? Šta da radimo sa decom bez roditelja, jel i oni slave ljubav?

Prosto ne želim da pomislim, da je Novi Sad izmislio ovu budalaštinu da bi promovisao isključivo tako da je nazovemo ljubav između dve osobe, bez obzira da li se radi o gej populaciji, adolescentima, momka i devojke, pre braka i u braku.