Četvrtak, Decembar 26, 2019

Kako sam postao BOT

Jednog sasvim nebitnog jutra....

Rodio sam se. Kažu babe, bio je tako mala beba (zamisli), i taj dan padala je kiša.

Ništa od toga ne bi bilo bitno da kiša nije padala i kada sam polazio u vrtić, prvi dan škole, proslavljao upis u prestižnu privatnu školu srednu, a sneg je ipak promenio sve.

Tih dana moga života, te 21-e zime u mom životu, po prvi put, ne, nisam išao sa ocem na jutrenje, otišao sam sa profesorom privatnog fakulteta na čaj preko puta.

Još tada, pamtim, taj miris veštačkih aroma čaja, providnu elektronsku cigaretu moga mentora, uglednog profesora sa Sorbone, a nikada neću ispustiti iz sećanja ni to svetlo imitacije meseca u bifeu sa slikama Njujorka iznad nas.

Tako je u mom životu počela era nečega za mene apsolutno nepoznatog.

Još od one sasvim male bebe, umeo sam da se smejem gledajući te babe oko mene, kada je tata vikao i ja sam, kada pas laje, ja sam bio na sve četiri. Moj život nekako prirodno me vodio ka definiciji koju ću tek sada u ovom bifeu otkriti.

 Moj profesor, koji je iskoristio pauzu, poveo je mene sa nekim smislom sa sobom. Tajnovito me je gledao kroz paru njegove cigarete na baterije koju nije ugasio već 27 minuta.

Napokon, progovorio je nešto sebi u bradu, odnosno u čaj. Pljuckajući po stolu zrna Uve koju je pio, brisao je prste o stolnjak od maltodekstrina koji je predstavljao med, ponovo me pogledao i rekao: "izbori".

Tada sam sve povezao, shvatio svrhu svog postojanja, ma sve od prvog dana imalo je danas smisla.

Kada želim da zaspim uz lepe scene, setim se slike Njujorka iznad njega u tom bifeu. Od tog časa, moj život je konačno imao definiciju sa svrhom.

Poslušao sam savetodavne naredbe svog uglednog profesora koji će postati akademik, a ujedno se smejao u sebi, svojim kolegama koji su se svađali dok promrzli stoje na snegu diskutujući o temi za seminarski. Kakve su samo budale, umesto da su pametni i sposobni kao ja, koji sam ovim dogovorom sa mojim profesorom već položio sve ispite, a sedim u ovoj divnoj atmosveri.

Kako sam samo pametan i inteligentan, i mnogo NAPREDNIJI za svoju generaciju. Sada znam zašto me ne vole, i neka, oni će uvek ostati bedni, neobrazovani, a ja, vidi me, sve sam položio, i to sa posebnim zahvalnicama.

Ubrzo nakon pomaganja mom profesoru da postane dekan, opet sam se zatekao u njegovoj blizini, bili smo u kantini, ali nekako te život navede da u tom baš momentu, nikoga nije bilo, cela kantina, brda sendviča u providnoj foliji oko nas. Jeste, priznajem, bilo mi je malo čudno.

Tada su na kaubojska vrata iz pravca kuhinje ušli neki ljudi, jesu bili u crnom, ali nikako visoki i strašni. To su divni ljudi bez lica koji će od danas brinuti o meni.

Shvatio sam da su mi prstom pokazali na sendvič, a obzirom da kasirke nije bilo, nisam ni platio. Ovi dobri ljudi, iza mene su išli ka stolu, dok je jedan od njih nosio i jogurt, onaj najlepši, u čaši.

Kako je divan ovaj dan, a moje kolege i dalje uče one ogromne knjigetine, ne spavaju noćima, a vidi mene. Kako sam samo pametan.

Dopustili su mi da prvo zagrizem predivan margarinski sendvič iz koga viri list salate. Tada su me prekinuli i ponudili zadatak. Sve je bilo tako prelepo, njihova odela, ti simpatični crni šeširi, a tek njihove maske sa prorezima na očima, nešto najlepše što čovek mojih kvaliteta može da vidi. Bio sam počastvovan što ću naprednim putevima ići pravo u centar svoje inteligencije, što ću sve strasti prema autoritetima probuditi i maksimizirati romantiku o kojoj sanjam toliko dugo, već 15 dana, da budem neko u ovom društvu.

Između sendviča i jogurta, progurala se neka kartica, nije bila plastificirana, ali svakako od tvrđeg kartona. Suze su konačo krenule, ovaj trenutak je velik za sve nas u kantini. Ova dvojica niskih ljudi sa grbom na leđima, ljudi u crnom, koji su sedeli naspram mene, pa čak i moj dekan na vratima kantine, osetio sam njihovu radost dok sam pristupao zajednici. Kao nekom tajnom društvu gde samo obadrani i zaslužni poput mene imaju pristup.

Vrlo brzo, odvijalo se sve, naprednim tempom, postajem osoba sa nekoliko imena, čak sam imao i ženske nadimke. Nije mi smetalo jer znam da podržavam nešto što je ispravno, a kako znam da je ispravno? Jednostavno, ovi dobri ljudi su mi pojasnili da sva ta učenja koja sam propustio, sva dobročinstva koja nisam uradio, svi ti moji prijatelji kojih sam se odrekao, pa i braća i sestre koji ne misle kao ja, upravo zato jer gube vreme da shvate mudrost sveta, a ja sam eto, nekom srećom, zapao za oko ovih prepametnih ljudi i ne dovodim u pitanje njihovo rezonovanje i ispravnost. Jer ovako divni ljudi, koji me hrane, daju jogurt, a kolege studenti to moraju da plate, sigurno misle dobro o meni.

Moj uspeh nije ovde stao, i ako su mnogi oko mene znali da sam postao Bot, kao dokaz mog intelekta ja ćutim i napišem po koji komentar, kako su mi pametni moji dragi mentori rekli. Ja samo popravim nekad, ne uvek, gramatičke greške, tipa, ne mogu se piše zajedno ili da novi red nikako ne počinje velikim slovom. A često se nasmejem i sam sebi kada dobijem žensko ime da predstavljam, a pišem u muškom rodu. A ove moje glupave kolege i cela nacija to ni ne primete.

Toliko sam pametan i uzvišen da čak i kad grešim idem NAPRED.

POčeo sam da pljujem po hlebu, Bogu, ljudima, nebu, svojim komšijama, branio sam teze pametnih ljudi. Moja okolina me je još više mrzela kada su shvatili koliko sam sposoban da se zaposlim u birou za zapošljavanje mimo konkursa i kvalifikacija. A potpuno su poludeli kao bezlična masa kada sam svoju devojku koja se zvala Marko, zaposlio preko tih istih romantičnih crnih duša u najjačem javnom preduzeću.

Kažu da je laž loša, a zašto?

Ako će doneti nešto dobro, onda je korisna, zar ne? Lagao sam na sve strane, ubedio sam moje letnje gume da je zima, i postale su zimske, ubedio sam sebe da sam ministar, postao sam to, uvek sam tapšao kad mi je rečeno, dok nisam naučio i sam kada je pravo vreme za to.

Mojim uspesima nema kraja, počeo sam da pljujem po majci i ocu, jer iako su me rodili šta oni znaju šta je dobro, pa toliko ostavljene dece na ovom divnom globalno-kapitalističkom svetu, kako oni da znaju sada da li se njihovi roditelji slažu sa njima kad ih nikada nisu ni upoznali.

Na jednoj konferenciji nekog pristupanja nečega u nekom velikom gradu koji sija, jedan visoki mi je nešto pametno rekao : " svet je onakav kakav mi želimo". 

Pa ja nikada nisam čuo ovakve reči, a slušao sam i Stoju i Karleušu, u trenucima dokolice između dva spina čak i teže štivo, Dara Bubamara je ubadala, ali ovakve reči nikada.

Ubrzo sam putovao po celoj zemlji, kako su dani odmicali, putovanja su bila sve kraća, jer je zemlja bila sve manja. Znam da sam zaslužan za to, ali neka je zemlja mala, i sve je manja, bar sad ima kvalitetnijeg prostora za nas uspešne. A moje kolege? Kakvi pajaci, dozvolili su sebi da imaju decu koju ne mogu da hrane, pa otišli da čiste ulice u drugim državama. Neka, neka idu, kad nisu uspeli da budu pametni kao ja.

Jedne nedelje oko Božića, moja devojka Marko i ja smo otišli na pečenje, video sam neku gomilu ružnih i neobrazovanih ljudi, siromasi neki verovatno koji izlaze iz crkve. Šta li pametan svet ima tamo da traži, evo ja sam od svog boga već dobio sve, oni jedu suve kifle od juče dok meni u toplom hotelu stižu ovali. Neka njih.

Onda se desio karambol, nešto najtužnije u mom životu, kada mi je otac umro, kupio sam ružu i bacio na grob 3 dana posle, nisam od posla stigao, ali ovo, nisam očekivao. Moji mentori su nestali bez traga.

Slao sam mejlove, i dalje mrzeo svoje kolege i porodicu, pljuvao po svetinjama i precima, šutao skitnice a ispred crkve delio predizborne letke.

Iako mojih mentora nema, nekada i bez sendviča, verovao sam da je to samo test, da me od nekud gledaju i da ću zaraditi svoju platu, sipati gorivo u Audi, kupiti Marku buket Švajscarskih čokolada i biti i dalje samouveren.

Ali Oni se ne javljaju.

( Ako ima zainteresovanih, rado ću nastaviti na drugi deo) 

Link ka drugom delu:

 http://aleksandar402ns.blog.rs/blog/aleksandar402ns/drustvo-i-socijala/2019/12/27/kako-sam-postao-bot-drugi-deo

[Odgovori]

Ima. Nastavi molim te...

Comment by moondog (12/26/2019 16:51)

[Odgovori]

Ima :-)

Comment by moondog (12/26/2019 16:53)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me