Petak, Decembar 27, 2019

Kako sam postao BOT DRUGI DEO

ko nije, neka pročita prvo PRVI deo: 

 http://aleksandar402ns.blog.rs/blog/aleksandar402ns/drustvo-i-socijala/2019/12/26/kako-sam-postao-bot

 

U jednom trenutku nastao je muk, ta tišina me gura nazad u svoje selo, na momenat osetih užeglu slamu.

Ne, ne želim nazad, neću da svoje sposobnosti olako prepustim drugima. Toliko sam izdao sve oko sebe da sada ne mogu nazad, ustvari, izdao sam sebe.

Taman kada je boja sa plakata koje sam delio ovim glupim ljudima, počela da ostavlja tragove na mojim prstima, zazvonio je telefon.

Moj dobri mentor sa uglednog fakulteta u Rumuniji "Sorbona", izustio je nešto što mi je vratilo veru u ljude, u moje ljude, u one simpatične crne male ljude, ljude u crnom. Govorio je tiho, iza njegovih reči čuo sam žamor drugih osoba i čudan zvuk kao iz igrice kompjuterske, na šta li me samo asocira taj zvuk?

Prozborio je ipak, kao da je koristio par trenutaka nepažnje ovih drugih ljudi, samo  je rekao "još nije gotovo kolega, dobićeš dalja uputstva".

Veza se ubrzo prekinula, znao sam da kasnim sa uplatom rade za moj Iphon ali baš tako da se prekine, bio sam u čudu.

Ali podižem pogled ispred sebe, nekoliko policijskih automobila se zaustavlja, kao da testiraju kočnice, i treba, došao je red da ovu stoku nezainteresovanu od naroda pohapse i prebiju za nauk koga treba slušati, svakako je to bolje i daće veće rezultate od ovih plakata.

Napravio sam par koraka u stranu, da ne ometam "pravdu", dok sam uključivao kameru na mom novom telefonu shvatio sam da se meni približavaju ta uniformisana lica, slični kao oni u crnom, u kantini kada je mom životu sve krenulo, samo, ovi su imali druge boje na sebi, i mnogo su višeg stasa. 

Dok sam počeo odavati poverljive informacije o svojim građanima i komšijama, misleći da me za to pitaju, ruke su mi u nekom momentu, tako silovito bile spojene iza leđa, i hladan metal uslovio je da se moj telefon razbije o beton kao da je jedan od onih što nose ovi jadnici kojima sam do malo pre gurao plakate.

I onda sam ponovo čuo taj zvuk, tako je, isti onaj za koji sam mislio da moj mentor u pauzi igra video igru. To je bio zvuk policijske motorole.

Prolazili su meseci, cela godina je obišla krug, moju Ljubav Marka nisam nikada video više, kažu da je sada negde u Evropskoj uniji, predaje ljudska prava nekoj deci.

Znao sam, izdajnici su nas pobedili, ona bagra koja je delila prazan burek sve ove godine su sada došli na vlast, a ja sam u đubretu. Gde sam pogrešio, kako? Gde su sada svi moji štićenici, gde su sada oni koji su mi obećali, a toliko sam kredita uzeo, lizinga, moram naći izlaz. Tolike godine iskustva sigurno mogu doneti neki pomak, izlaz, govorio je sebi BOT sedeći na ivici zatvorskog kreveta na jedinom zraku sunca koji se gurao među rešetkama između 14.33 i  15.05 u to doba godine.

Posle obilne palente za doručak, dva naočita čoveka su skinuli lanac sa vrata koja ne bih mogao da otvorim i da su otključana, izveli su me, smrdljivim hodnikom me vukli tako da su mi noge jedva dodirivale hladne pločice.

Ni ne pomišljajući da se otrgnem, jer nije to u mojoj DNK, zakucali su me za stolicu i kada su mi se oči u lobanji konačno umirile i došle u simetriju, shvatih da sam opet u nekoj kantini.

A ovoga puta ispred mene samo jedan čovek, onaj isti visoki koji mi je rekao one divne reči na jednom skupu o nekom pridruživanju u jednom prelepom hotelu negde gde sam bio ni ne znam zbog čega.

Da, to je taj isti visoki čovek, samo sada izgledao je nekako drugačije, nosi naočare, malo se ugojio i nema kravatu. Umesto toga, džemper zeleni, štof pantalone i taman dok sam počeo dolaziti sebi, lupio je nekim papirima o sto ispred mene.

Okrenuo je papire ka meni, prašina je pobegla sa stola, kao da je bežala od mojih misli, sramotno pogledam ka papirima i vidim neke tabele, neki tekst sa praznim poljima ispod, ja jesam jako visoko obrazovan, koliko sam samo bifea popio obrazovajući se sa svojim profesorima, ali nisam mogao da protumačim šta znače ovi papiri.

Tata su dva ogromna gospodina pomogli da protumačim snažnim tapšanjem po mojim obrazima, i eto, sreća uvek dođe kako sam i govorio, kada se najmanje nadaš, krv sa moje usne pala je tačno na jedno od pitanja.

Odao sam sve svoje drugove, ovoga puta partijske, popljuvao sam one najbliže koje nisam uspeo da uništim lažima u medijima, čak sam i svoju ljubav Marka označio kao veleizdajnika samo da ne kušam onu palentu od jutros ponovo.

Dobio sam ponudu, prihvatio je kao svaki zdravorazumski čovek, na poslednjem papiru na tom stolu, bila je kartica, opet, ali ne ona ista kao u onoj kantini iz moje mladosti, imala je nekako drugačije boje koje ja sada nisam mogao dobro da rezonujem zbog tapšanja onih dobrih ljudi iza mojih leđa. Ma nisam ni razmišljao, potpisao sam bezuslovno.

Nastavio sam da rušim sve što je Bog stvorio dobronamerno oko mene, sada sam se smejao u drugačijim hotelima, probao druge specijalitete u potpuno suprotno orijentisanim državama od prošlog puta, nekako je opet sjaj escajga obasjavao moje lice, i onda sam ugledao njega, Marijanu, kolegininicu koja se sajedno samnom lažno predstavljala da je Stevo iz Kljajićeva u komentarima kada smo pljuvali.

NIsam ni mogao da slutim kako Stevo odiše ljubavlju.

I tako je jedan sasvim nebitan mali BOTić nastavio svoj veliki posao rušenja svega, imao je savršene razloge, osveta, escajg, ljubav prema izdaji, i svega što mu je onaj usamljeni glasić u glavi govorio da nije dobro, on je upravo to činio dok nije potpuno ubio taj glas.

Sada je pod stare dane napisao knjigu, više slikovnicu, kako je uspeo u ovoj državi koja se pri njegovom rođenji zvala Srbija, i kako je pobegao od sena svoga sela i stajskog razmišljanja da treba činiti dobro, jer ova nova država, ustvari pokrajina koja je sada, po imenu Kurnakuta, nema više niti Srba a ni drugih naroda, samo je malo ostrvo pokraj jezera, čuju se groktanja oko njega i nezaboravan prizor krda svinja koja po naredbi njemu potpuno nepoznate osobe koja se pojavila niotkuda, hitaju ka litici u ponor, nije mu bilo jasno, ali i sam je potrčao tamo.

[Odgovori]

Odlično

Comment by moondog (12/27/2019 22:28)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me