Kako sam postao BOT DRUGI DEO

ko nije, neka pročita prvo PRVI deo: 

 http://aleksandar402ns.blog.rs/blog/aleksandar402ns/drustvo-i-socijala/2019/12/26/kako-sam-postao-bot

 

U jednom trenutku nastao je muk, ta tišina me gura nazad u svoje selo, na momenat osetih užeglu slamu.

Ne, ne želim nazad, neću da svoje sposobnosti olako prepustim drugima. Toliko sam izdao sve oko sebe da sada ne mogu nazad, ustvari, izdao sam sebe.

Taman kada je boja sa plakata koje sam delio ovim glupim ljudima, počela da ostavlja tragove na mojim prstima, zazvonio je telefon.

Moj dobri mentor sa uglednog fakulteta u Rumuniji "Sorbona", izustio je nešto što mi je vratilo veru u ljude, u moje ljude, u one simpatične crne male ljude, ljude u crnom. Govorio je tiho, iza njegovih reči čuo sam žamor drugih osoba i čudan zvuk kao iz igrice kompjuterske, na šta li me samo asocira taj zvuk?

Prozborio je ipak, kao da je koristio par trenutaka nepažnje ovih drugih ljudi, samo  je rekao "još nije gotovo kolega, dobićeš dalja uputstva".

Veza se ubrzo prekinula, znao sam da kasnim sa uplatom rade za moj Iphon ali baš tako da se prekine, bio sam u čudu.

Ali podižem pogled ispred sebe, nekoliko policijskih automobila se zaustavlja, kao da testiraju kočnice, i treba, došao je red da ovu stoku nezainteresovanu od naroda pohapse i prebiju za nauk koga treba slušati, svakako je to bolje i daće veće rezultate od ovih plakata.

Napravio sam par koraka u stranu, da ne ometam "pravdu", dok sam uključivao kameru na mom novom telefonu shvatio sam da se meni približavaju ta uniformisana lica, slični kao oni u crnom, u kantini kada je mom životu sve krenulo, samo, ovi su imali druge boje na sebi, i mnogo su višeg stasa. 

Dok sam počeo odavati poverljive informacije o svojim građanima i komšijama, misleći da me za to pitaju, ruke su mi u nekom momentu, tako silovito bile spojene iza leđa, i hladan metal uslovio je da se moj telefon razbije o beton kao da je jedan od onih što nose ovi jadnici kojima sam do malo pre gurao plakate.

I onda sam ponovo čuo taj zvuk, tako je, isti onaj za koji sam mislio da moj mentor u pauzi igra video igru. To je bio zvuk policijske motorole.

Prolazili su meseci, cela godina je obišla krug, moju Ljubav Marka nisam nikada video više, kažu da je sada negde u Evropskoj uniji, predaje ljudska prava nekoj deci.

Znao sam, izdajnici su nas pobedili, ona bagra koja je delila prazan burek sve ove godine su sada došli na vlast, a ja sam u đubretu. Gde sam pogrešio, kako? Gde su sada svi moji štićenici, gde su sada oni koji su mi obećali, a toliko sam kredita uzeo, lizinga, moram naći izlaz. Tolike godine iskustva sigurno mogu doneti neki pomak, izlaz, govorio je sebi BOT sedeći na ivici zatvorskog kreveta na jedinom zraku sunca koji se gurao među rešetkama između 14.33 i  15.05 u to doba godine.

Posle obilne palente za doručak, dva naočita čoveka su skinuli lanac sa vrata koja ne bih mogao da otvorim i da su otključana, izveli su me, smrdljivim hodnikom me vukli tako da su mi noge jedva dodirivale hladne pločice.

Ni ne pomišljajući da se otrgnem, jer nije to u mojoj DNK, zakucali su me za stolicu i kada su mi se oči u lobanji konačno umirile i došle u simetriju, shvatih da sam opet u nekoj kantini.

A ovoga puta ispred mene samo jedan čovek, onaj isti visoki koji mi je rekao one divne reči na jednom skupu o nekom pridruživanju u jednom prelepom hotelu negde gde sam bio ni ne znam zbog čega.

Da, to je taj isti visoki čovek, samo sada izgledao je nekako drugačije, nosi naočare, malo se ugojio i nema kravatu. Umesto toga, džemper zeleni, štof pantalone i taman dok sam počeo dolaziti sebi, lupio je nekim papirima o sto ispred mene.

Okrenuo je papire ka meni, prašina je pobegla sa stola, kao da je bežala od mojih misli, sramotno pogledam ka papirima i vidim neke tabele, neki tekst sa praznim poljima ispod, ja jesam jako visoko obrazovan, koliko sam samo bifea popio obrazovajući se sa svojim profesorima, ali nisam mogao da protumačim šta znače ovi papiri.

Tata su dva ogromna gospodina pomogli da protumačim snažnim tapšanjem po mojim obrazima, i eto, sreća uvek dođe kako sam i govorio, kada se najmanje nadaš, krv sa moje usne pala je tačno na jedno od pitanja.

Odao sam sve svoje drugove, ovoga puta partijske, popljuvao sam one najbliže koje nisam uspeo da uništim lažima u medijima, čak sam i svoju ljubav Marka označio kao veleizdajnika samo da ne kušam onu palentu od jutros ponovo.

Dobio sam ponudu, prihvatio je kao svaki zdravorazumski čovek, na poslednjem papiru na tom stolu, bila je kartica, opet, ali ne ona ista kao u onoj kantini iz moje mladosti, imala je nekako drugačije boje koje ja sada nisam mogao dobro da rezonujem zbog tapšanja onih dobrih ljudi iza mojih leđa. Ma nisam ni razmišljao, potpisao sam bezuslovno.

Nastavio sam da rušim sve što je Bog stvorio dobronamerno oko mene, sada sam se smejao u drugačijim hotelima, probao druge specijalitete u potpuno suprotno orijentisanim državama od prošlog puta, nekako je opet sjaj escajga obasjavao moje lice, i onda sam ugledao njega, Marijanu, kolegininicu koja se sajedno samnom lažno predstavljala da je Stevo iz Kljajićeva u komentarima kada smo pljuvali.

NIsam ni mogao da slutim kako Stevo odiše ljubavlju.

I tako je jedan sasvim nebitan mali BOTić nastavio svoj veliki posao rušenja svega, imao je savršene razloge, osveta, escajg, ljubav prema izdaji, i svega što mu je onaj usamljeni glasić u glavi govorio da nije dobro, on je upravo to činio dok nije potpuno ubio taj glas.

Sada je pod stare dane napisao knjigu, više slikovnicu, kako je uspeo u ovoj državi koja se pri njegovom rođenji zvala Srbija, i kako je pobegao od sena svoga sela i stajskog razmišljanja da treba činiti dobro, jer ova nova država, ustvari pokrajina koja je sada, po imenu Kurnakuta, nema više niti Srba a ni drugih naroda, samo je malo ostrvo pokraj jezera, čuju se groktanja oko njega i nezaboravan prizor krda svinja koja po naredbi njemu potpuno nepoznate osobe koja se pojavila niotkuda, hitaju ka litici u ponor, nije mu bilo jasno, ali i sam je potrčao tamo.

Kako sam postao BOT

Jednog sasvim nebitnog jutra....

Rodio sam se. Kažu babe, bio je tako mala beba (zamisli), i taj dan padala je kiša.

Ništa od toga ne bi bilo bitno da kiša nije padala i kada sam polazio u vrtić, prvi dan škole, proslavljao upis u prestižnu privatnu školu srednu, a sneg je ipak promenio sve.

Tih dana moga života, te 21-e zime u mom životu, po prvi put, ne, nisam išao sa ocem na jutrenje, otišao sam sa profesorom privatnog fakulteta na čaj preko puta.

Još tada, pamtim, taj miris veštačkih aroma čaja, providnu elektronsku cigaretu moga mentora, uglednog profesora sa Sorbone, a nikada neću ispustiti iz sećanja ni to svetlo imitacije meseca u bifeu sa slikama Njujorka iznad nas.

Tako je u mom životu počela era nečega za mene apsolutno nepoznatog.

Još od one sasvim male bebe, umeo sam da se smejem gledajući te babe oko mene, kada je tata vikao i ja sam, kada pas laje, ja sam bio na sve četiri. Moj život nekako prirodno me vodio ka definiciji koju ću tek sada u ovom bifeu otkriti.

 Moj profesor, koji je iskoristio pauzu, poveo je mene sa nekim smislom sa sobom. Tajnovito me je gledao kroz paru njegove cigarete na baterije koju nije ugasio već 27 minuta.

Napokon, progovorio je nešto sebi u bradu, odnosno u čaj. Pljuckajući po stolu zrna Uve koju je pio, brisao je prste o stolnjak od maltodekstrina koji je predstavljao med, ponovo me pogledao i rekao: "izbori".

Tada sam sve povezao, shvatio svrhu svog postojanja, ma sve od prvog dana imalo je danas smisla.

Kada želim da zaspim uz lepe scene, setim se slike Njujorka iznad njega u tom bifeu. Od tog časa, moj život je konačno imao definiciju sa svrhom.

Poslušao sam savetodavne naredbe svog uglednog profesora koji će postati akademik, a ujedno se smejao u sebi, svojim kolegama koji su se svađali dok promrzli stoje na snegu diskutujući o temi za seminarski. Kakve su samo budale, umesto da su pametni i sposobni kao ja, koji sam ovim dogovorom sa mojim profesorom već položio sve ispite, a sedim u ovoj divnoj atmosveri.

Kako sam samo pametan i inteligentan, i mnogo NAPREDNIJI za svoju generaciju. Sada znam zašto me ne vole, i neka, oni će uvek ostati bedni, neobrazovani, a ja, vidi me, sve sam položio, i to sa posebnim zahvalnicama.

Ubrzo nakon pomaganja mom profesoru da postane dekan, opet sam se zatekao u njegovoj blizini, bili smo u kantini, ali nekako te život navede da u tom baš momentu, nikoga nije bilo, cela kantina, brda sendviča u providnoj foliji oko nas. Jeste, priznajem, bilo mi je malo čudno.

Tada su na kaubojska vrata iz pravca kuhinje ušli neki ljudi, jesu bili u crnom, ali nikako visoki i strašni. To su divni ljudi bez lica koji će od danas brinuti o meni.

Shvatio sam da su mi prstom pokazali na sendvič, a obzirom da kasirke nije bilo, nisam ni platio. Ovi dobri ljudi, iza mene su išli ka stolu, dok je jedan od njih nosio i jogurt, onaj najlepši, u čaši.

Kako je divan ovaj dan, a moje kolege i dalje uče one ogromne knjigetine, ne spavaju noćima, a vidi mene. Kako sam samo pametan.

Dopustili su mi da prvo zagrizem predivan margarinski sendvič iz koga viri list salate. Tada su me prekinuli i ponudili zadatak. Sve je bilo tako prelepo, njihova odela, ti simpatični crni šeširi, a tek njihove maske sa prorezima na očima, nešto najlepše što čovek mojih kvaliteta može da vidi. Bio sam počastvovan što ću naprednim putevima ići pravo u centar svoje inteligencije, što ću sve strasti prema autoritetima probuditi i maksimizirati romantiku o kojoj sanjam toliko dugo, već 15 dana, da budem neko u ovom društvu.

Između sendviča i jogurta, progurala se neka kartica, nije bila plastificirana, ali svakako od tvrđeg kartona. Suze su konačo krenule, ovaj trenutak je velik za sve nas u kantini. Ova dvojica niskih ljudi sa grbom na leđima, ljudi u crnom, koji su sedeli naspram mene, pa čak i moj dekan na vratima kantine, osetio sam njihovu radost dok sam pristupao zajednici. Kao nekom tajnom društvu gde samo obadrani i zaslužni poput mene imaju pristup.

Vrlo brzo, odvijalo se sve, naprednim tempom, postajem osoba sa nekoliko imena, čak sam imao i ženske nadimke. Nije mi smetalo jer znam da podržavam nešto što je ispravno, a kako znam da je ispravno? Jednostavno, ovi dobri ljudi su mi pojasnili da sva ta učenja koja sam propustio, sva dobročinstva koja nisam uradio, svi ti moji prijatelji kojih sam se odrekao, pa i braća i sestre koji ne misle kao ja, upravo zato jer gube vreme da shvate mudrost sveta, a ja sam eto, nekom srećom, zapao za oko ovih prepametnih ljudi i ne dovodim u pitanje njihovo rezonovanje i ispravnost. Jer ovako divni ljudi, koji me hrane, daju jogurt, a kolege studenti to moraju da plate, sigurno misle dobro o meni.

Moj uspeh nije ovde stao, i ako su mnogi oko mene znali da sam postao Bot, kao dokaz mog intelekta ja ćutim i napišem po koji komentar, kako su mi pametni moji dragi mentori rekli. Ja samo popravim nekad, ne uvek, gramatičke greške, tipa, ne mogu se piše zajedno ili da novi red nikako ne počinje velikim slovom. A često se nasmejem i sam sebi kada dobijem žensko ime da predstavljam, a pišem u muškom rodu. A ove moje glupave kolege i cela nacija to ni ne primete.

Toliko sam pametan i uzvišen da čak i kad grešim idem NAPRED.

POčeo sam da pljujem po hlebu, Bogu, ljudima, nebu, svojim komšijama, branio sam teze pametnih ljudi. Moja okolina me je još više mrzela kada su shvatili koliko sam sposoban da se zaposlim u birou za zapošljavanje mimo konkursa i kvalifikacija. A potpuno su poludeli kao bezlična masa kada sam svoju devojku koja se zvala Marko, zaposlio preko tih istih romantičnih crnih duša u najjačem javnom preduzeću.

Kažu da je laž loša, a zašto?

Ako će doneti nešto dobro, onda je korisna, zar ne? Lagao sam na sve strane, ubedio sam moje letnje gume da je zima, i postale su zimske, ubedio sam sebe da sam ministar, postao sam to, uvek sam tapšao kad mi je rečeno, dok nisam naučio i sam kada je pravo vreme za to.

Mojim uspesima nema kraja, počeo sam da pljujem po majci i ocu, jer iako su me rodili šta oni znaju šta je dobro, pa toliko ostavljene dece na ovom divnom globalno-kapitalističkom svetu, kako oni da znaju sada da li se njihovi roditelji slažu sa njima kad ih nikada nisu ni upoznali.

Na jednoj konferenciji nekog pristupanja nečega u nekom velikom gradu koji sija, jedan visoki mi je nešto pametno rekao : " svet je onakav kakav mi želimo". 

Pa ja nikada nisam čuo ovakve reči, a slušao sam i Stoju i Karleušu, u trenucima dokolice između dva spina čak i teže štivo, Dara Bubamara je ubadala, ali ovakve reči nikada.

Ubrzo sam putovao po celoj zemlji, kako su dani odmicali, putovanja su bila sve kraća, jer je zemlja bila sve manja. Znam da sam zaslužan za to, ali neka je zemlja mala, i sve je manja, bar sad ima kvalitetnijeg prostora za nas uspešne. A moje kolege? Kakvi pajaci, dozvolili su sebi da imaju decu koju ne mogu da hrane, pa otišli da čiste ulice u drugim državama. Neka, neka idu, kad nisu uspeli da budu pametni kao ja.

Jedne nedelje oko Božića, moja devojka Marko i ja smo otišli na pečenje, video sam neku gomilu ružnih i neobrazovanih ljudi, siromasi neki verovatno koji izlaze iz crkve. Šta li pametan svet ima tamo da traži, evo ja sam od svog boga već dobio sve, oni jedu suve kifle od juče dok meni u toplom hotelu stižu ovali. Neka njih.

Onda se desio karambol, nešto najtužnije u mom životu, kada mi je otac umro, kupio sam ružu i bacio na grob 3 dana posle, nisam od posla stigao, ali ovo, nisam očekivao. Moji mentori su nestali bez traga.

Slao sam mejlove, i dalje mrzeo svoje kolege i porodicu, pljuvao po svetinjama i precima, šutao skitnice a ispred crkve delio predizborne letke.

Iako mojih mentora nema, nekada i bez sendviča, verovao sam da je to samo test, da me od nekud gledaju i da ću zaraditi svoju platu, sipati gorivo u Audi, kupiti Marku buket Švajscarskih čokolada i biti i dalje samouveren.

Ali Oni se ne javljaju.

( Ako ima zainteresovanih, rado ću nastaviti na drugi deo) 

Link ka drugom delu:

 http://aleksandar402ns.blog.rs/blog/aleksandar402ns/drustvo-i-socijala/2019/12/27/kako-sam-postao-bot-drugi-deo

Zašto sam je izgubio

Bio je neki pogrešan dan..... (prvi deo)

A u stvari, ceo život je bio takav. Čovek sam sebe konstantno proučava, nauka nije ni blizu

takvom naporu kakav sebi svakog jutra, preko podneva, dok se ponoć ne uključi, priredi.

Bile su to godine, neko će reći "lude", ama nije, samo normalne, sada je ta ludost toliko poželjna, da sve što radim je samo da osetim ponovo to malo parče nekadašnje "ludosti".

Ne vredi, ništa se ne događa, ali ne, ne samo ništa, jer da bi bilo ništa, moralo je nečega prvo da bude. Ovo stanje je suviše dublje od "ništa". 

A mislio sam, ma neće to tako biti, ma sad sam još bolji, ima vremena, a i svet se nešto menja, čitam svaki dan, promene su uvek dobre, svi ti pisci, pameti ovog sveta.

Ne znam kako, ali hodajući unapred, u jednom momentu sam se okrenuo, samo da proverim jel prošlost i dalje iza mene, napravio sam samo par "bezbednih" koraka i vratio pogled u pravcu kretanja, i imao sam šta i da vidim, prazno.

U tom bezazlenom okretu, i vraćanju pogleda ispred sebe, izgubio sam 10 godina.  Ali nije to sve, ta pauza u životu, kao da sam svo vreme samo stajao, gledao reklame života, čekao da se film nastavi, jer baš se lepo namestio, glavni glumcu su dobili svrhu, specijalni efekti zauzetosti maštanja su svojim bojama preplavili horizont, a muzika? E ona je svakim danom pojačavala emocije, moralo se nešto dobro desiti.

I kao kad grebete halapljivo po dnu kutije sa kokicama, pale se jaka svetla, slabo vidite ljude oko sebe, boje se povuku, oni očaravajući zvukovi koji su pratili te dane nestaju, čuju se samo komentari publike, a nije ni više tako toplo ni udobno.

Tada ugledam taj prazni put ispred, kada noću zatvorim oči, uvek je taj put, samo jako želim da bar nepregledno ništa pređe onaj suvi žbun nošen vetrom, kao u nekim filmovima, samo, ni njega nema. Grafika je dosta sumorna, ima mnogo svetla, bez senki.