Utešna nagrada "Korona"

Ma jeste, kako da ne, kome je ovo nagrada?
Pa ima dosta ljudi kojima bi pomogla, tako je, u pravom smislu, na pravom mestu, snažno i odmah.
 
Pre same epidemije, sećamo li se požara u Australiji? Šta je sa sezonskim gripom, pa bila je proglašena epidemija na teritoriji cele države, isto nisu škole, vrtići radili. 
Protesti, Japan, Kina....oni silni prsluci u Francuskoj, podmetačine terorizma, dizanja u vazduh, silna masovna ubistva po školama, gde je ono osrednje simpatično dete po imenu Greta? Globalno zagrevanje? 
Šta je sa zagađenosti vazduha, pa opet i na našoj teritoriji, cele zime, a to nije bilo davno, tik do same epidemije Korona, to je bila glavna vest.
 
Imam svoje mišljenje o ovom virusčiću, neću puno govoriti o tome da li je stvaran, ko ga je preneo, ona dva čuvena MI16 agenta ili neko treći ili je pak nastao sam od sebe u nekoj zemlji, znam samo da jedini "prirodan" virus, pronađen je na antartiku, i to iznad površine mora u nenormalnoj sredini za bilo kakav opstanak čoveka, tako reći potpuno beznačajan za čovečanstvo.
Svi ostali virusi su... pogađajte, delo čovekovo.
 
Opet, ne znači da su smišljeni da nas potamane, jednostavno kao i vazdušni jastuci u automobilima, postoje u slučaju sudara, ali ne mora da znači da će do udesa ikada doći.
 
Elem, zašto je za neke ovaj Korona "lekovit"? 
 
Koliko smo samo sami sebi u bradu rekli: "Ovaj svet je poludeo"? Koliko smo komentarisali neki događaj, osobu sa prijateljima kako je "sve otišlo...."?
E pa gospodo, izvolite, lek je na tržištu, besplatan, moli da ga primite, i sad šta je sa onim festivalima ljubavi koji su do skoro odjekivali našim gradovima? Koliko sad imamo ljubavi kada ne verujemo ni onima koji se zakašlju od povučenog dima cigarete ili suve kifle koju su upravo zagrizli pa se zagrcnuli, gde ste sad čovekoljubci?
 
Uzimate tone toalet papira, da bi se obrisali od tone nepotrebne hrane koje ste nataložili. Za vas je stvoren ovaj virus, a znate zašto? Jer niste navikli na "nemam", "ne mogu", "ovo mi se ne dopada". Jako mi je drago zbog vas sa malim v.
 
A vi preljubnici, kako ćete sada da varate svoje žene i muževe? Od 05-17h? Sada ste jako vidljivi, i samo profesionalni švaleri će opstati, ali ni to neće dugo..... 
Šta da radimo sa bludnicima noći, po splavovima teče urnebesna tišina i pustoš, gde ćete sad? Kome sad prosipate svoje šampanjce, kad ste umesto njih nakupovali brašna za sledeće 4 epidemije?
 
Šta sa vašim džipovima, po kojim ljudima sad prelazite kad na ulicama nema ljudi, nemate tu slast sada da blokirate prolaze majkama sa dečijim kolicama kad nema ih na ulicama, kako se sad naslađujete?
 
A fitnes gurui? koji su sad saveti? nema onih sportskih rekvizita sa egzotičnim imenima, nema parka, teretana, suplementi su nepotrebni jer ne treniramo zar ne?
 
Ništa se ovde posebno nije izgubilo ovim "merama" zabrane od onoga kako su ljudi živeli do pre 50 godina, napomena, po našim nekim selima, ovako kako mi sad kusimo te zabrane, ljudi i dalje žive i danas.
 
Nema izlaženja iz kuća i domaćinstava posle 17h, kud će kad su ustali u 05 da nahrane stoku, porade na njivama.... Nema fast food-ova kao ni sada što nema zbog svega ovoga. Narkomanija, alkoholizam, blud, dostupnost nebitnim potrebštinama, kod kuće se mesi, kuva, sa ukućanima se razgovara, uživa se u tišini svoga doma. U čemu je problem sada? Pa to sad svi imamo pod "moram" zar ne?
 
Uvek smo "plakali" kako se nekad bolje živelo, bez stresa, zdrava hrana, više odmora... Pa evo prilike, izvolite, lečite se od samih sebe.
 
Ne govorim ja da mi je drago što je ovaj virusčić naišao, žao mi je svih koji pate zbog toga, uskraćeni za osnovno koje sada nemaju, svih koji su ostali bez posla kao i ja. Ali nekako mi je drago što je reset bio ovom svetu neophodan, pa makar i ovakav, iskoristimo sad ovo, hajde, imamo prilike, čitajte umesto sedenje ispred drakstora, pogledajte u svoju dušu umesto beskonačno laprdanje i osuđivanje drugarice ili kolege sa posla, radite vežbe svojom težinom umesto besmisleno dizanje pola tone nebitnog tereta, hranite se proračunato umesto pukog ubacivanja svega i svačega u najkraćem roku, budimo zadovoljni tim zrakom sunca kroz roletne kad nismo mogli celom plažom. Udišimo sad onaj povetarac u našim zazidanim terasama kad šumu od drveta nismo primetili, pijmo vodu brojeću gutljaje jer smo do sada njom punili bazene, volimo svoje ukućane umesto konobarica. TRGNIMO SE, sad je šansa.
 
Znam, teško je, bolest je u nama, prvo nju moramo pobediti, a korona ako stigne, ali ne budemo li sad pobedili sebe, kako ćemo to uspeti u karantinu pod ključem kada nas na naše bolesti duše pogodi i korona?
  
Zašto kažem za koronu "virusčić"?
 
Nije li gripa, ova obična svako nedeljna, redovna pobila mnogo više ljudi u celom svetu, i to ne samo jednu sezonu, nego svake godine 50 godina u nazad. Da pojasnim, javno dostupan podatak na SZO je da svake godine umre od sezonskog gripa oko 650 000 ljudi, milioni budu zaraženi, pa i milijarda. Šta je ovaj "korona" sindrom za grip?
 
Sad je momenat bolji nego ikad
 
Dakle, hajdemo sad, imamo sve umove sveta pred nama od istorije čovečanstva do danas pre podne, savete, citate, mozganja i uputstva. Internet još nije stao, mada moja predviđanja su da se to mora dogoditi, da stane na najmanje 5 dana u celom svetu zbog blokade i prevelike navale u momentima dosade. Iskoristite ove dane, poskidajte štiva, knjige, video materijale, pomozimo sami sebi, svi drugi od nas moraju biti najmanje 2 metra udaljeni, sami sebi ste najbliži. Ne terajte svoju dušu od sebe na ta dva metra ili kilometar, prigrlimo je, saslušajmo ono što nam stalno govori ali mi imamo druge izgovore,  sad je taj momenat, nemamo kud od samih sebe.
 
Neki od nas će ponovo učiti da hodaju, da se smeju, da razgovaraju. Drugi će naviknuti na težak život i pre pandemije pomagati ovim prvima koji su taložili te tone namirnica a ne znaju ni hleb da umese. Mnogi posle ovoga svega, da, ovi "jadni" na koje niste dali ni pogled na ulici, pomagati baš vama, jer niste naučili da se borite sami sa sobom. 
 
Zato, hajdemo zajedno, ne u grupi na ulici, klubovima, striptiz barovima, nego svako u svome domu, poslušajmo taj vetar, to sunce i vodu oko nas, pogledajte u tu novčanicu sa kojom sad ne možete ništa da kupite, pogledajte u svoje limeno čudo na točkovima sa kojim ne možete da se krećete, zatvorite svoje ormane sa ZARA i ARMANi odećom koju nemate kome da pokažete, jer kad ovo prođe (ako), nikome to više neće biti zanimljivo, ostaje vam da se nadate da taj novac koji ste potrošili na brendirane stvari, će trajati, jer ko zna kad ćemo opet to ponovo kupiti.
 
Budimo sada oni kao naše bake i deke, obnovimo se, restartujmo, pažljivo raspolažimo resursima, kako bi i trebali inače, ne kudimo druge, niti vlast niti crkvu, jer kako je Isus rekao: "Caru carevo, Bogu Božije"!
Moj savet svima nama
 
Neki od nas su u velikom časnom postu, za nas ne znači ništa akcija ili gomila viršli koje su upravo stigle, ali svi imamo svoje rutine koje ne možemo sada da upražnjavamo, svima nam je podjednako teško. Ima puno ljudi sa porodicama koje su pod kirijom i sa dvoje-troje dece, ne čekajte da oni pitaju vas za pomoć, tražite ih sami, starim komšijama sami priđite, pozovite, usrećite, od tog malo što imate, dajte pola njima, ne žalite nikad za tim, hajde da stvarno sada upražnjavamo tu ljubav koje su nam bile puna usta i bilbordi pre pandemije. 
Hajde da se i dalje izvinjavamo kada nekoga očepimo u redu za hleb, iako je samo jedan hleb preostao na polici a nas stotinu ga čeka, primetio sam da po gradu više nema sviranja za bezveze iz automobila kao do sada, to je pohvalno, znači imamo nešto bitnije u glavi, nastavimo tako, poštujmo sve oko nas.
 
Ali pre svega, moramo naučiti da konačno biramo reči, ne govorimo kada nemomo šta puno pametnoga reći, saslušajmo sada jedni druge, za šta nismo imali vremena nikada, a sada nam je drago da ikoga i čujemo da govori. Iskoristimo to parče hleba maksimalno, jer sutra ga nećemo stići nabaviti možda, cenimo tu dar svakog novog dana a ne kao do sada besciljno trošeći sate, dane i godine oplakujući automobile koje nismo vozili, komšinice ili "frajere" sa kojima nismo spavali i slično.
Verujete moramo tako, jer kad /ako ) ovo sve prođe, nećemo imati kud nego upravo ovako, smireni, staloženo, uz poštovanje i ljubav prema svakome, u pomaganju kao posle poplave i zemljotresa. Sad je čas, otrgnimo se sebe samih, onog lošeg u nama, sada imamo svo vreme ovoga sveta, da budemo bolji, da naučimo tu veštinu, jer ako mislimo da će sutra neko da podigne zavesu, čestita nam na preživelom i svi pohrlimo u noćni provod, varamo se, toga neće biti. Nikome neće više biti bitno do toga, bar ne u prvo vreme, postarajmo se da to odrugo, ono na šta smo navikli vreme, neće dugo ni doći opet, najbolje nikada više onako kako je bilo. Želećemo ono za šta još mnogi nisu ni spremni, a to je daj nam sunca, stazu za šetnju, prijatelja ili dva oko nas da razgovaramo u pravim temama, herojstvu, požrtvovanošću, istrajnošću. Trebaće nam po koja kafa sa dragom osobom ovaj put možda u prirodi, reci, jezeru, smeh dece opet na igralištu....... 

Korona - ta strašna i opaka bolest u nama

Evo stupila je na videlo, ono čega sam se najviše plašio. Pokazalo je svoje lice, iskače iz nas i predstavlja se ne samo javnosti, nego i nekim nama samima, dodiruje stanja svesti koja nosimo svakodnevno, ceo život a da ni ne znamo da bolujemo.
 
Mislio sam kada se pojavila vest da je FAKE, kad ono... hajde Kina, pa umro ovaj-onaj, malo po malo eto je u susednim zemljama, nedugo zatim, konačno, ne zaobilazi ni nas, sa svim pratećim elementima. Tako je, to smo mi ljudi. U gradski autobus ne ulazim godinama inače, neki dan, bio sam primoran . Elem, stojim ja tako malo iza vozača, u autobusu solidna gužva, ali ipak vrata su nekako uspevala da se zatvore. Posle par stanica uđoše mladi Kineski par, možda su brat i sestra, ne znam, sa nekim koferom sjajnim. Dodeturali su se do mene, ali ipak bili su mnogo bliži devojci koja je sedela tu do nas. Kako su stanice odmicale, primetim uznemirenost kod te devojke, ni ne sluteći za njenu bolest pomislim, možda je nervozna zbog ispita, dečka ili čak devojke, ali ne, nju je Korona totalno obuzela i teško je obolela. Izgleda da je došao red da ta devojka siđe na baš sledećoj stanici, uznemirenost kod nje bila je sve veća, u jednom trenutku, hitro ustaje, uz guranje i paniku brzo u dva koraka prolazi iza mene i nastavlja kretanje ka srednjim vratima koja su mnogo dalja od prednjih, i to kroz gužvu. Shvatih tada, tešku bolest kod nje, obolela je Korona sindromom i pobegla od Kineza koji su jedini bili prepreka za nju do izlaza na prednjim vratima.
 
Ne mrzi me i pratim je pogledom, u sebi se molim da je videla nekoga iza i zbog toga ustala, ali ne, ona efinitivno silazi na toj stanici. 
 
Nismo ni svesni koliko smo oboleli od raznih virusa, kao najgori je panika, prati je u stopu strah, a zašto?  Meni ovako priglupom nameće se rešenju u nepoznatom. Dako je, plašimo se jer ne znamo. Ali ne mislim da ne znamo šta je stvarno Korona, nego šta je ljudskost. Od danas (prvi dan vanrednog stanja), kupovaćemo sve u neograničenim količinama, wc papir, hemiju, hranu, kafu, piće, vodu, sve moguće raspoloživo. Gazićemo jedni preko drugih, što već činimo. 
 
Ali svi smo u "normalnim" okolnostima dobri, ličimo na normalne ljude, kakve nas društvo u kome živimo očekuje. Čudićemo se prostaklucima, pljuvanjima po ulici, glasnom smejanju, smetaće nam kada nam pojedini ne govore sa "Vi", kao primer lojalnih i građanskog vaspotanja, ustupićemo mesto za sedenje, ponuditi upaljač, počastiti pićem prijatelje...
 
Ali kad se probudi ova bolest u nama "Korona sindrom", onda sve izbija iz nas. Postajemo uplašeni, paranoični, otimamo bolesnima maske sa lica, gladnima parče kore hleba, od uplakanog deteta smo spremni iz ruke bombon ukrasti jer sad je situacija ozbiljna, nema više pretvaranja.
 
U prodavnicama su redovi, nije me fascinirala kupovna moć i prazni rafovi i ako sam mislio da smo siromašna nacija, ono što me ostavlja bez teksta je precizan razmak između kupaca dok čekaju na kasi, jedan neoprezan građanin dotakao je ovog do sebe i skoro da je nastala panika i opšta tuča sbog tog neopreznog sugrađanina.
 
A jel moguće da smo toliko odvratni? Ali baš toliko? Pa bilo je bombardovanje, poplave, pomagali smo jedni drugima, hranili smo sve gladne, odricali smo se najdražeg za rad ljubavi prema čoveku kojeg ni ne poznajemo. Zašto sad tako, to me boli. Pitam se šta bi bilo da je recimo u tom redu u prodavnici taj "neoprezni" građanin umesto što je dotakao ovog drugog, recimo pao na pod, počeo da se trese i iz usta mu krenula pena iz x,y, razloga. Kako bi postupao ovaj do njega? Da li bi mu pomogao? Da li bi iko pomogao?
 
Svi smo manje više neki vernici, slavimo slave brojeći goste, zadovoljstvo u proslavama merimo količini pečenja na stolu i preglasnoj muzici, bili pravoslavci, katolici, pa čak i muslimani, svi smo čuli za Isusa Hrista, pa i protestanti koji nemaju svece, čak i majku Božiju ne smatraju posebnom, ali poštuju Isusa, a nisu čuli za Njegova čuda, kako je lečio bolesne, gubave, dizao iz mrtvih, kakva korona, pa sv.Lazar se podigao iz groba posle 4-og dana smrti, i koliko njih?  Dičimo se našim postom, i to onim jednim danom na kraju, a šta ćemo sa rečenicom i pitanjem kada izađemo pred njega koji sve bolesti leči, čak i smrt, pa kad nas priupita, bio sam bolestan, jesi li me posetio, bio sam gladan, jesi li me nahranio, misleći na sve nas koji smo bežali od bolesnih ljudi, misleći na sve gladne koji neće kupiti tu kilu brašna jer je ovaj pre njega uzeo ceo raf bespotrebno. Kako ćemo odgovoriti, moj zaraženi narode? 
 
Ovaj virus je virus u nama, gordosti, mržnje, moći, snage, sile, sve ono što je najgore u nama, a ne virus koji tamo nekoga razboli, on je mlaka voda za naša mentalna oboljenja. Dajte tu poslednju rolnu papira ovome pored vas, podelite taj hleb sa ovima ispred koji nisu mogli da uđu da kupe, izađite iz svojih limenih konzervi i pomozite starima i bolesnima da pređu ulicu ili ih povezite da njihovog odredišta, žrtvujte se, tako nam ni jedan virus ovoga sveta neće nauditi, sve zle sile će uplašeno pobeći. 

MARATON života

Nije baš uvek tako da je sport samo sport, a život odvojen od njega
 
 
 
Ceć sam pisao ovde članak "i ko je sad sportista". Mislim, uveren sam da je sport izgubio smisao.
Uvek sam govorio, sport je sve ono što radiš bez prestanka najmanje 1 sat, sa ponavljanjima, trčanje, brzo hodanje, plivanje....pri tome moraš se dobro oznojiti i na kraju tog sata samo da ti je bitno da dođeš do vazduha. Ako nisi došao do toga, nisi se bavio sportom.
 
Lično volim planinski biciklizam, ali danas kad to kažeš imaš slike pred očima gde unezvereni klinci skaču nizbrdo sa litica. To nije TO. to što oni rade je preskipo, nema "umaranja", samo veština kao za cirkus. Svaka čast, ali to nije TO. 
Fitnes ukrasi, to su sve one spravice, tegići koje dižemo ili pokreti koje obavljamo u zagušljivoj prostoriji u smešnoj odeći, gazeći one specijalne polu lopte na podu i trudeći se da razvučemo one gumene trage sa čudnim imenima.
Toliko smo se razboleli da pojedine pokrete koje dobro znam, sada kad razgovaram sa nekim fitness guruom, ništa ne razumem.
Sklekovi su dosadni, zgibovi nikom ne trebaju, trbušnjaci samo za odabrane, trčanje ako nije na traci, u mestu, 15 minuta, je gubljenje vremena.
 
Ne otkrivam ja neke tajne, ovo svi znamo, može da se desi da neki ne razumeju, ali svi gledamo prvake sveta u bilo čemu, i želim da budeo deo toga u sportu, ali nikada nećemo stići ni blizu ovakvim poimanjima sporta.
 
Sećam se, sa 16 godina pade mi na pamet maraton, ustvari polu maraton (21km). Nemam trenera, o ishrani nemam pojma, znam da moram da trčim. Koiko, u koje doba, kojim tempom ne znam.  Sećam se da sam počeo, oko 5 km svako veče, bilo mi malo, produžim narednih dana na 10 pa na 15 km. Bio je sneg, hladno, morao sam da stavljam kese u obuću, i toliko sam se ugrejao da sam sneg stavljao u kapu a kapu na glavu, da se topi i hladi me. 
 
Došao je taj polu maraton, krenuo sam i istim tempom završio, ne znam na kom mestu, negde u sredini, uporedo sa grupom aktivnih atletičara (saznao dok sam trčao sa njima).
 
Nedugo za tim, na red došao veliki maraton (42km), ja se kao pripremao. Posle mesec dana pripreme, a nikad nisam otrčao tu razdaljinu, odlučim da krenem. Znam da sam imao "taktiku" da pratim jednog mršavog omanjeg dedicu koji mi je delovao da je pretrčao ceo svet. Naravno, to sam uspevao prvih 10 km, i onda se dedici gubi svaki trag. Nastavio sam svojim tempom i pretrčao taj maraton za nekih malo više od 4 sata. 
 
Usledio je Fruškogorski maraton za planinske bicikliste, po zemlji, šumi, blatu, 80km.
Krenulo nas je 30-ak najspremnijih, završilo 6, ja sam bio 6-i. :)
 
Nikada nisam birao discipline u kojima ću pobediti, nego koja je veći izazov za mene, da samo dođem docilja. 
 
Dve godine sam bio vice šampion u planinskom biciklizmu. Sve to zato što sam slušao svoje telo, zato što sam znao koji je to momenat gde svi odustaju, koji je to sekund odluke u glavi kada trebalo bi da stanem, a ustvari to je taj napredak, taj metar više, taj sklek više, zgib koji tera u pobedu, ne ka medalji nego samoga sebe. To je šampion sveta. Tada nije bitno koje si patike kupio, da li imaš čorc pogodan sa samo-sušenjem i rukavice za tegiće, bitan je taj još jedan korak preko granice, taj  metar, i žao ti je što nemaš veća usta i nozdrve da udahneš još malo više kiseonika, samo to je bitno !
 
Danas mnogi nešto pokušavaju, ali kreću obrnutim smerom, od ishrane, pa kupovinom odeće, izbora "pogodne" teretane, ekipu za trening, biraju se termini, uči se iz isečaka iz popularnih magazina i vudu trenera kojima bih ja moga da budem trener.
 
Ok je sve to, nekim ljudima je to potrebno da bi se uopšte pokrenuli, super, ali znajte, takav pristup ne traje dugo, lako se odustaje, a oni koji ne znaju, pa krenu tako u "sport", mnogo će energije utrošiti prateći precizne planove i rokove sa jako malim efektom.
 
Drugim rečima, da sam kojim slučajem onda, ja tako ušao u sport, verovatno bih bio sportista oko 2 meseca jer bi mi dosadilo.