Korona - ta strašna i opaka bolest u nama

Evo stupila je na videlo, ono čega sam se najviše plašio. Pokazalo je svoje lice, iskače iz nas i predstavlja se ne samo javnosti, nego i nekim nama samima, dodiruje stanja svesti koja nosimo svakodnevno, ceo život a da ni ne znamo da bolujemo.
 
Mislio sam kada se pojavila vest da je FAKE, kad ono... hajde Kina, pa umro ovaj-onaj, malo po malo eto je u susednim zemljama, nedugo zatim, konačno, ne zaobilazi ni nas, sa svim pratećim elementima. Tako je, to smo mi ljudi. U gradski autobus ne ulazim godinama inače, neki dan, bio sam primoran . Elem, stojim ja tako malo iza vozača, u autobusu solidna gužva, ali ipak vrata su nekako uspevala da se zatvore. Posle par stanica uđoše mladi Kineski par, možda su brat i sestra, ne znam, sa nekim koferom sjajnim. Dodeturali su se do mene, ali ipak bili su mnogo bliži devojci koja je sedela tu do nas. Kako su stanice odmicale, primetim uznemirenost kod te devojke, ni ne sluteći za njenu bolest pomislim, možda je nervozna zbog ispita, dečka ili čak devojke, ali ne, nju je Korona totalno obuzela i teško je obolela. Izgleda da je došao red da ta devojka siđe na baš sledećoj stanici, uznemirenost kod nje bila je sve veća, u jednom trenutku, hitro ustaje, uz guranje i paniku brzo u dva koraka prolazi iza mene i nastavlja kretanje ka srednjim vratima koja su mnogo dalja od prednjih, i to kroz gužvu. Shvatih tada, tešku bolest kod nje, obolela je Korona sindromom i pobegla od Kineza koji su jedini bili prepreka za nju do izlaza na prednjim vratima.
 
Ne mrzi me i pratim je pogledom, u sebi se molim da je videla nekoga iza i zbog toga ustala, ali ne, ona efinitivno silazi na toj stanici. 
 
Nismo ni svesni koliko smo oboleli od raznih virusa, kao najgori je panika, prati je u stopu strah, a zašto?  Meni ovako priglupom nameće se rešenju u nepoznatom. Dako je, plašimo se jer ne znamo. Ali ne mislim da ne znamo šta je stvarno Korona, nego šta je ljudskost. Od danas (prvi dan vanrednog stanja), kupovaćemo sve u neograničenim količinama, wc papir, hemiju, hranu, kafu, piće, vodu, sve moguće raspoloživo. Gazićemo jedni preko drugih, što već činimo. 
 
Ali svi smo u "normalnim" okolnostima dobri, ličimo na normalne ljude, kakve nas društvo u kome živimo očekuje. Čudićemo se prostaklucima, pljuvanjima po ulici, glasnom smejanju, smetaće nam kada nam pojedini ne govore sa "Vi", kao primer lojalnih i građanskog vaspotanja, ustupićemo mesto za sedenje, ponuditi upaljač, počastiti pićem prijatelje...
 
Ali kad se probudi ova bolest u nama "Korona sindrom", onda sve izbija iz nas. Postajemo uplašeni, paranoični, otimamo bolesnima maske sa lica, gladnima parče kore hleba, od uplakanog deteta smo spremni iz ruke bombon ukrasti jer sad je situacija ozbiljna, nema više pretvaranja.
 
U prodavnicama su redovi, nije me fascinirala kupovna moć i prazni rafovi i ako sam mislio da smo siromašna nacija, ono što me ostavlja bez teksta je precizan razmak između kupaca dok čekaju na kasi, jedan neoprezan građanin dotakao je ovog do sebe i skoro da je nastala panika i opšta tuča sbog tog neopreznog sugrađanina.
 
A jel moguće da smo toliko odvratni? Ali baš toliko? Pa bilo je bombardovanje, poplave, pomagali smo jedni drugima, hranili smo sve gladne, odricali smo se najdražeg za rad ljubavi prema čoveku kojeg ni ne poznajemo. Zašto sad tako, to me boli. Pitam se šta bi bilo da je recimo u tom redu u prodavnici taj "neoprezni" građanin umesto što je dotakao ovog drugog, recimo pao na pod, počeo da se trese i iz usta mu krenula pena iz x,y, razloga. Kako bi postupao ovaj do njega? Da li bi mu pomogao? Da li bi iko pomogao?
 
Svi smo manje više neki vernici, slavimo slave brojeći goste, zadovoljstvo u proslavama merimo količini pečenja na stolu i preglasnoj muzici, bili pravoslavci, katolici, pa čak i muslimani, svi smo čuli za Isusa Hrista, pa i protestanti koji nemaju svece, čak i majku Božiju ne smatraju posebnom, ali poštuju Isusa, a nisu čuli za Njegova čuda, kako je lečio bolesne, gubave, dizao iz mrtvih, kakva korona, pa sv.Lazar se podigao iz groba posle 4-og dana smrti, i koliko njih?  Dičimo se našim postom, i to onim jednim danom na kraju, a šta ćemo sa rečenicom i pitanjem kada izađemo pred njega koji sve bolesti leči, čak i smrt, pa kad nas priupita, bio sam bolestan, jesi li me posetio, bio sam gladan, jesi li me nahranio, misleći na sve nas koji smo bežali od bolesnih ljudi, misleći na sve gladne koji neće kupiti tu kilu brašna jer je ovaj pre njega uzeo ceo raf bespotrebno. Kako ćemo odgovoriti, moj zaraženi narode? 
 
Ovaj virus je virus u nama, gordosti, mržnje, moći, snage, sile, sve ono što je najgore u nama, a ne virus koji tamo nekoga razboli, on je mlaka voda za naša mentalna oboljenja. Dajte tu poslednju rolnu papira ovome pored vas, podelite taj hleb sa ovima ispred koji nisu mogli da uđu da kupe, izađite iz svojih limenih konzervi i pomozite starima i bolesnima da pređu ulicu ili ih povezite da njihovog odredišta, žrtvujte se, tako nam ni jedan virus ovoga sveta neće nauditi, sve zle sile će uplašeno pobeći.