MARATON života

Nije baš uvek tako da je sport samo sport, a život odvojen od njega
 
 
 
Ceć sam pisao ovde članak "i ko je sad sportista". Mislim, uveren sam da je sport izgubio smisao.
Uvek sam govorio, sport je sve ono što radiš bez prestanka najmanje 1 sat, sa ponavljanjima, trčanje, brzo hodanje, plivanje....pri tome moraš se dobro oznojiti i na kraju tog sata samo da ti je bitno da dođeš do vazduha. Ako nisi došao do toga, nisi se bavio sportom.
 
Lično volim planinski biciklizam, ali danas kad to kažeš imaš slike pred očima gde unezvereni klinci skaču nizbrdo sa litica. To nije TO. to što oni rade je preskipo, nema "umaranja", samo veština kao za cirkus. Svaka čast, ali to nije TO. 
Fitnes ukrasi, to su sve one spravice, tegići koje dižemo ili pokreti koje obavljamo u zagušljivoj prostoriji u smešnoj odeći, gazeći one specijalne polu lopte na podu i trudeći se da razvučemo one gumene trage sa čudnim imenima.
Toliko smo se razboleli da pojedine pokrete koje dobro znam, sada kad razgovaram sa nekim fitness guruom, ništa ne razumem.
Sklekovi su dosadni, zgibovi nikom ne trebaju, trbušnjaci samo za odabrane, trčanje ako nije na traci, u mestu, 15 minuta, je gubljenje vremena.
 
Ne otkrivam ja neke tajne, ovo svi znamo, može da se desi da neki ne razumeju, ali svi gledamo prvake sveta u bilo čemu, i želim da budeo deo toga u sportu, ali nikada nećemo stići ni blizu ovakvim poimanjima sporta.
 
Sećam se, sa 16 godina pade mi na pamet maraton, ustvari polu maraton (21km). Nemam trenera, o ishrani nemam pojma, znam da moram da trčim. Koiko, u koje doba, kojim tempom ne znam.  Sećam se da sam počeo, oko 5 km svako veče, bilo mi malo, produžim narednih dana na 10 pa na 15 km. Bio je sneg, hladno, morao sam da stavljam kese u obuću, i toliko sam se ugrejao da sam sneg stavljao u kapu a kapu na glavu, da se topi i hladi me. 
 
Došao je taj polu maraton, krenuo sam i istim tempom završio, ne znam na kom mestu, negde u sredini, uporedo sa grupom aktivnih atletičara (saznao dok sam trčao sa njima).
 
Nedugo za tim, na red došao veliki maraton (42km), ja se kao pripremao. Posle mesec dana pripreme, a nikad nisam otrčao tu razdaljinu, odlučim da krenem. Znam da sam imao "taktiku" da pratim jednog mršavog omanjeg dedicu koji mi je delovao da je pretrčao ceo svet. Naravno, to sam uspevao prvih 10 km, i onda se dedici gubi svaki trag. Nastavio sam svojim tempom i pretrčao taj maraton za nekih malo više od 4 sata. 
 
Usledio je Fruškogorski maraton za planinske bicikliste, po zemlji, šumi, blatu, 80km.
Krenulo nas je 30-ak najspremnijih, završilo 6, ja sam bio 6-i. :)
 
Nikada nisam birao discipline u kojima ću pobediti, nego koja je veći izazov za mene, da samo dođem docilja. 
 
Dve godine sam bio vice šampion u planinskom biciklizmu. Sve to zato što sam slušao svoje telo, zato što sam znao koji je to momenat gde svi odustaju, koji je to sekund odluke u glavi kada trebalo bi da stanem, a ustvari to je taj napredak, taj metar više, taj sklek više, zgib koji tera u pobedu, ne ka medalji nego samoga sebe. To je šampion sveta. Tada nije bitno koje si patike kupio, da li imaš čorc pogodan sa samo-sušenjem i rukavice za tegiće, bitan je taj još jedan korak preko granice, taj  metar, i žao ti je što nemaš veća usta i nozdrve da udahneš još malo više kiseonika, samo to je bitno !
 
Danas mnogi nešto pokušavaju, ali kreću obrnutim smerom, od ishrane, pa kupovinom odeće, izbora "pogodne" teretane, ekipu za trening, biraju se termini, uči se iz isečaka iz popularnih magazina i vudu trenera kojima bih ja moga da budem trener.
 
Ok je sve to, nekim ljudima je to potrebno da bi se uopšte pokrenuli, super, ali znajte, takav pristup ne traje dugo, lako se odustaje, a oni koji ne znaju, pa krenu tako u "sport", mnogo će energije utrošiti prateći precizne planove i rokove sa jako malim efektom.
 
Drugim rečima, da sam kojim slučajem onda, ja tako ušao u sport, verovatno bih bio sportista oko 2 meseca jer bi mi dosadilo.