Zašto sam je izgubio

Bio je neki pogrešan dan..... (prvi deo)

A u stvari, ceo život je bio takav. Čovek sam sebe konstantno proučava, nauka nije ni blizu

takvom naporu kakav sebi svakog jutra, preko podneva, dok se ponoć ne uključi, priredi.

Bile su to godine, neko će reći "lude", ama nije, samo normalne, sada je ta ludost toliko poželjna, da sve što radim je samo da osetim ponovo to malo parče nekadašnje "ludosti".

Ne vredi, ništa se ne događa, ali ne, ne samo ništa, jer da bi bilo ništa, moralo je nečega prvo da bude. Ovo stanje je suviše dublje od "ništa". 

A mislio sam, ma neće to tako biti, ma sad sam još bolji, ima vremena, a i svet se nešto menja, čitam svaki dan, promene su uvek dobre, svi ti pisci, pameti ovog sveta.

Ne znam kako, ali hodajući unapred, u jednom momentu sam se okrenuo, samo da proverim jel prošlost i dalje iza mene, napravio sam samo par "bezbednih" koraka i vratio pogled u pravcu kretanja, i imao sam šta i da vidim, prazno.

U tom bezazlenom okretu, i vraćanju pogleda ispred sebe, izgubio sam 10 godina.  Ali nije to sve, ta pauza u životu, kao da sam svo vreme samo stajao, gledao reklame života, čekao da se film nastavi, jer baš se lepo namestio, glavni glumcu su dobili svrhu, specijalni efekti zauzetosti maštanja su svojim bojama preplavili horizont, a muzika? E ona je svakim danom pojačavala emocije, moralo se nešto dobro desiti.

I kao kad grebete halapljivo po dnu kutije sa kokicama, pale se jaka svetla, slabo vidite ljude oko sebe, boje se povuku, oni očaravajući zvukovi koji su pratili te dane nestaju, čuju se samo komentari publike, a nije ni više tako toplo ni udobno.

Tada ugledam taj prazni put ispred, kada noću zatvorim oči, uvek je taj put, samo jako želim da bar nepregledno ništa pređe onaj suvi žbun nošen vetrom, kao u nekim filmovima, samo, ni njega nema. Grafika je dosta sumorna, ima mnogo svetla, bez senki.