Utorak, Septembar 01, 2020

Šta još mi možete ?

Toliko snažan utisak da gde god pogled se stopira, moram da imam strah, mnoštvo misli kao rendgen koje u tom trenutku se pokrenu ne bi li ocenili smem li nešto ili ne.
 
Ma ko ste bre vi? Mislite da sam zaboravio odakle dolazite, gde ste bili tada, samo jedan treptaj grančice žbuna koji vas odaje da ste baš tu iza sakriveni dok smo prolazili. Ma niko ste, uvek i bili, a sada tako silovito pokušavate da mi otmete i ovo malo, jer ste napokon shvatili da nemate vremena dovoljno da me mučite svojim kompleksima i uvredama koje ste sami iskusili još od peska u kom ste pišali i sami osećali u sebi mržnju što postojim, ha, ko ste?
 
Ali neću vam dopustiti. Vi to ne znate još, ali mogu vam i otkriti, ne zato što sam slab, nego prejak da me razumete kao i uvek. To što bih vam rekao neće pogoršati moje stanje, niti otvoriti kapije nepobedive moje tvrđave, samo će pojačati vašu slabost. Mislite da je ovde sve radi uživanja, nudite mi slobodu koju MORAM da prihvatim, želite da me kaznite što ne mislim dovoljno sam o sebi? Ma nemojte, čekaj da vas pogledam opet, tačno, to ste isti vi iza onog žbunja. Ma ne vredi vam, otpad koji nije čak ni na svom mestu, ali ostavili smo vas tamo da vas ne gledamo, otkud ste se sad pojavili?
 
Vi, otpad prošlosti koji je trebalo dobro zakopati, ustali ste, grbu prebacili napred, nokte ofarbali, usne raskrečili pa vam osmeh čini deformaciju koja plaši decu, vi ste se usudili da progovorite, o prošlosti. Ma nedam vam, ti si niko, iako hodaš okolo, iako sve sija na tebi, nećeš me prevariti. Iza tih haljina se krije cunami tuge i mržnje. Možeš da pucaš, ali pazi, neka bude najjače, neka probije, možeš li to? Do sada nisi uspeo, nećeš nikada ni moći. Izazivam te.
Pretiš kaznom? Pa kako ti možeš ikoga kazniti kada si i sam zatočen i gore nego što mene želiš?
Ti, vi, ćete mi reći koga ću ja da volim, koga da se plašim, šta da kupim, u kom redu da stojim, kad je noć, crveni ili žuti alarm, ti?
Uvek sam te pobeđivao, ako ti se sada čini da vodiš, to sam ti dao prednost da te lakše nokautiram, da pamtiš bolje, da te boli ali da ne umreš. Odustao sam, jeste, ne znam koliko će to da traje, ti misliš pobednički pehar ti se bliži? E jadnici, zar se tome radujete? Vaša propast a moja pobeda je što mislite da se još takmičim, i još mislite da to radim punom snagom. Samo sam se sklonio, ostavio da vidim koliko jako možete udariti. Hajde, krv kaplje ali zemlja još nije natopljena, udari, hajde svi, ja sam tu, ispred, stojim i dalje.
 
I jebe mi se što nemam društveni život, što mi nedate da hodam a da me iko primeti, i zabole me što misliš da sam ismevan i zaostao i da me svi pljuju jer nisam prihvatio tvoja "slobodna" pravila. I nećeš mi staviti masku, a znaš zašto? Jer mi ne možeš ništa, u tome je moja snaga, ti si jedno prašnjavo ništa, da nema te prašine koja ti daje oblik oko ničega, ne bih te ni primetio. Misliš da te svi vide, tačno je, vidi te ista takva prašina kao što si ti. Koliko god da se saberete, udružite, možete i dalje biti samo gomila prašine koja će se i najmanjeg povetarca bojati.
 
I to je tvoje oružje protivu mene? Neću ti dopustiti, mogu i godine proći, tvoji šamari će me samo razbuditi. Svaki put kad misliš da slaviš, plače ti majka čemu se diviš. Otac laži se sklanja pred tvojom nemoći kad me sretneš. A srećemo se svaki dan. I sad ti ćeš mene da kazniš? A kako? Da mi naplatiš neku kaznu? Pa ja sam se već odrekao novca, da mi zabraniš da uđem tamo gde se veliča slabost? Misliš da će me to boleti? Hoćeš li mi oduzeti telefon da ne mogu da slikam sebe i jačam svoju gordost? Samo izvoli, kaži, gde da ga sam donesem?
 
E jadniče, toliko se trudiš, gledam te samo. Moja suza nije zbog tebe, ili da te ostavim da misliš da jeste? Ne možeš mi nauditi, jer ja sam se već odrekao svega što mi ti možeš oduzeti. A smrt? Toga se ti bojiš, zato me teraš da te prihvatim, da ti otvorim vrata, da zaobiđem bol?  Bol je nešto najplemenitije što imam, kad me ne udaraš, sam sebi spotaknem nogu da ne zaboravim na tu blagodat bola. Tebi dopuštam, izvoli, neću se pomeriti, zamahni, daj još, jače, snažnije, izazivam te konačno, davidim koliko ta prašina sa tvog rukava može da zamahne.
 
Udari jače, najjače, ovo do sada nisam ni osetio, ali sad sam se osvrnuo i vidim tebe, vidim vas, toliko ništa ste da mi zaklanjate sunce, zagađujete vazduh, ili udarite konačno ili nestanite da mirno čekam smrt, a to je siguran momenat koji će istopiti sva vaša očekivanja i taj pehar koji mislite da ste osvojili, sakrićete od drugih, kako me ne bi sledili. A vi ćete znati, u takvu smrt nećete nikada otići, večno ćete biti ništa kao i oduvek, dok ja budem slavio konačnu pobedu. 
 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me