dnevnik uvreda

11 Feb, 2019

Zaboravljeni osećaj

— Autor aleksandar402ns @ 11:19
Tog sunčanog dana
 
Sasvim obično jutro, nekome jako važno, neko će juriti svoje rokove, plaćati dugove i račune, osvajati svet, neko je već zaradio svoj milion od jutros, za mene počeo je dan kao svaki drugi, bez nade, uvodne sreće.
 
A zašto je tako? Izlizalo se moje pitanje jer ga postavljam svaki dan iznova, godinama. Nekad sam tako blizu odgovora, i opet promakne. Odlučim da ovo sunčano novosadsko pre podne provedem na podizanju cirkulacije, uzmem najboljeg prijatelja, moj bicikl, dogovorimo se da ćemo danas obići ceo grad, gledajući kako "srećnici", zasluženo ili ne, žure na svoje obaveze, svoj posao, obučeni u trendu, kako kodeks zahteva, i sa ogromnim brojem turista koji kao bove sa aparatom za slikanje hvataju momente i betonske građevine ljudskih ruku delo, i po malo mi ometaju putanju, ali opet, i prazan grad ne bi bio toliko zanimljiv.
 
Posle par "stanica", pauze, odlučim da ću još samo koji minut sesti na klupu svog grada, u centru, da uhvatim još koji zrak sunca koje opominje da je dan nov, pokušava da me ubedi da to sunce nije ono od juče, prilazim klupi, jedinoj slobodnoj od 100 takvih u pešačkoj zoni.
 
Devojka koja je stajala naslonjena na zadnji deo klupe, nije primetila moju nameru, pa sam jačim glasom, u slučaju da me ne čuje, pitao: "jel slobodno"? Malo se trgnula, iznenađena, da li mojim glasom, ili uljudnošću da to neko uopšte pita. Taka je usledio dokaz, da ono sunce nije slučajno novo, da je dan ipak ili može biti drugačiji od svih do sada. Njen glas, i blagi pogled preko ramena odgovorio je "da, jeste". Ono što sam osetio, nije samo njen odgovor, kao da se vasiona sjatila na moje misli. Upitao sam se, čekaj, pa kako, nemoguće, ona ima glas ženske osobe koji želim da čujem, savršeno izbalansiran ton, sa svim elementima, emocije, topline, lepote, dovoljno ubedljiv da je samo pitam da se uda za mene, ne mora drugo ništa da kaže, ni svoje ime.
 
Seo sam na tu klupu, ona se malo udaljila, odšetala par koraka, kao da nekoga čeka. Nije bila instagram zvezda, ili bilo koje drugo nebesko telo za kojim žude današnji umišljeni frajeri, ne, mnogo jače je zračila. Prvih par trenutaka sam sedeo u šoku i pitao se, pa kako, sad kad sam baš digao ruke od svega, ravnu liniju svojih očekivanja i nadanja sam ubetonirao da se slučajno ne pomeri. Na ušima sam i dalje imao svoju muziku, ali kao da ne čujem ništa, u oči mi udara sunce, koje kao da kaže, ne može tako, u nepoznatoj sam situaciji, skoro u nemogućnosti za bilo kakav pokret, a samo sam čuo njen glas, i dve reči.
 

Nije prošao ni minut, tako paralisan primetim da će neko da pored mene isto tako iskoristi tu klupu, shvatih i kao potpuno samouveren, glumeći istinski svoju nezainteresovanost za svet, osetim neke prijatne vibracije, i ako sam obećao sebi da neću pogledati, neću se okretati, to je samo jedna još od varki ovoga sveta, prevara, ta devojka je već otišla, ona nepostoji....Ne, ona je upravo sela pored mene.
 
Gotovo je, sva moja filozofija života, znanje i iskustvo, pogledi na sebe i svet, nestaju, ruke pružam ka beznađu u kojem sam bio pre kritične klupe, a sva samoća, nesigurnost, logika, odlaze od mene neumoljivom silom. Sedela je pored mene, ona, svojim prisustvom dokazivala mi je da nisam u pravu, dugo nisam osetio tako lepo i snažno prisustvo nekog bića. Nisam planirao da mi se to desi više do kraja života, ali tu je, prkoseći svoj mojoj želji i vadeći iz tamne rupe osećaje koje sam davno zakopao da ih ni sam ne pronađem.
 
Uznemiren srećom koja me je obuzela, ne smem ni da pogledam u njenu stranu, jer na istim tim klupama, proteklih meseci, uvek sam sedeo sam, čak i kad je bilo mesta da neko drugi sedne, što se na susednim klupama dešavalo u isto vreme, moja je ostala kao ukleta samo za mene, i dva mesta slobodna koja kao da me opominju, nisi ti za ljude. Ali sad je drugačije, zašto, ko je poslao, i to takvom silom da ništa ne može to da promeni, osetim to.
 
Malo je reći da nisam bio spreman za ovaj momenat, događaji iz prošlosti su me naučili da nisam zaslužan, ne trudim se, pa sam počeo i da ne primećujem bilo šta oko mene, kada se jako trudiš da budeš duh, naposletku neminovno to i postaješ. Ali sada, kako sada, dok sam sedeo pored nje, krajem desnog oka, nisam ni znao da čovek na taj način može uopšte da gleda, primetio sam žuti kaput, farmerice koje se šire na donjem delu sa cvetovima nekakvim, i cipele opet sa cvetovima, imala je naočare, malo veće, boja kose mi je teško bila uočljiva jer sa 5 % vida sa strane nisam to mogao, mislim da je bila crvena do ramena.
 
I to sve drogiran ogromnom količinom osećaja dok sedi i zrači pored mene. Ranije, godinama, mnogo pre ovoga, dobro sam znao kako da reagujem, šta da izlupetam, koju "foru" da upotrebim.... ali kao i sa svim drugim stvarima, kada odustaneš, jaka ruka ti treba da te izvuče. Izvadio sam cigaretu, više iz nemoći da rešim sebe, a potajno primitivno u želji da je dim otera kao komarca koji me bode podsećajući da je tu. Nisam uspeo, cigareta je dogorela, dim je definitivno mimoišao, ostao sam razoružan, a ona kako bi osigurala svoj trijumf, pogledala je nekoliko puta ka meni, mislio sam da se na toj strani u daljini nešto događa, ali ne, proverio sam, nije bilo nikoga, stvarno je gledala ka meni.
 
Nekoliko momenata posle, dog sam još bio pod dejstvom narkotika nelogičnosti, uzela je svoj telefon, sećam se, bele boje u nekoj futroli kao da je od braon kože, svojim prstima i nalakiranim noktima u neku boju zrelih ruža, tipkala je... Pomislim, pa da, kretenu, još ti samo to treba, čeka nekog svog dečka, koji je nakada, pre tebe, imao rešenje za nju, a ne ti slabiću.
 
Nisam uradio to fizički, u sebi sam mislima slegao ramenima, i rekao, jeste, još je to samo jedna prevara, kako bi se osećao bednije nego pre prilaska toj klupi.
Odlučim kao svi koji gube ratove, borbeni ranac sam privukao sebi, ustao od nje, prišao najboljem prijatelju, gledajući ispred sebe, već odlučen da napustim bojište, skupim neverovatnu hrabrost, koju ne nosim u sebi, tako stojeći okrenem se naglo i pogledam nepogrešivo u nju, da, ne iza nje, ne pored, ne, pravo u nju.
 
I pre nego sam to pomislio da uradim, izgleda, da je to ona već činila, kada sam se okrenuo, uhvatio sam njen pogled, bio je već na meni, opet je pobedila, razoružala me je, ona je mene već gledala, hteo sam, ali nikako nisam našao razlog koji će me utešiti, da sam se prevario, da je u redu što nisam intervenisao na provokacije njene prisutnosti jer sam se nadao da je sve to laž i prevara. Za uzvrat sam dobijao jednim za drugim, nepobitne dokaze, koji kao da su ponavljali u sav glas, "da, tu sam zbog tebe, samo tebe, šta ćeš sad"?
 
Pamtim iz prošlosti, dok sam živeo, i nisam bio duh, to su situacije u kojima nije ni bitno šta ćeš reći, niti kako ćeš izgledati, jednostavno sila je toliko jaka, da je bitno samo da si tu, i neispitujući odakle ta sila dolazi, šta je pokreće, zašto baš ja, jer ne bih ni razumeo, prepuštao sam se toj snazi, i nikada se nisam kajao. Ali sada, kako ću sada, prepoznao sam to sve, ali sam 10 godina stariji, mnogo povređivan u međuvremenu, prevaren i uostalom, jedan duh to svakako ne očekuje.
 
Uveren da sam totalno poražen, belu zastavicu sam uzeo u ruku, a pod ruku svog najboljeg prijatelja, napravio par koraka ka suncu koje me je i ubedilo da sednem, kao da želim da kažem, aman, nije fer, nisi me pripremio, ne mogu ovako. Sedan na bicikl i odlazim.
Ostavljam bojno polje sa pobednikom, ona je ostala, svakim sekundom sve je bila dalje, kao i sve emocije, osećaji, blagost trenutka i ono sunce, na mom mestu su zraci sreće sada samo grejali drvo na kom sam bio i nju.
 
Još dok sam bio u njenom vidokrugu, setio sam se svih onih članaka romantičnih ljudi koji su po autobusima, bilbordima očajnički tražili osobe koje su prvi put videli kao i ja sad, i verovatno osetili što i ja do pre par trenutaka, ti ljudi tražili su revanš, ponovni susret, toliko sam bio priseban da razumem, da oni, kao ni ja, više nećemo u tom momentu, na tom mestu, pod tim sunce, biti blizu.
 
i koliko je stvari moralo da se desi pre toga uopšte? Svi ti semafori, sve te pauze pre klupe, sve je bilo podešeno u sekundu, da bih ja završio u centru borbe sa njom. Kukavica sam, nikad veća, najveća, sve sam to prepustio sovojoj bzvrednosti koja me okupira, ona je pobedila, ta ubeđenost u ništa, a i ja da toliko u ništavilo verujem, u život bez nade, ne bih se kretao tuda.
 
Nikada je više nisam sreo. 
 
 

Komentari

  1. Lepo je da si uzivao u momentu panike, ljubavi, straha. Lepo je da ti se desilo pokretanje univerzuma... Budi srecan da ti je srce zaigralo...

    Autor moondog — 12 Feb 2019, 05:20


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me