Tog jutra nisam se probudio

Iako u svakodnevnici zamaskiranom nekim nadanjima, čovek kako to već biva, kreće bez pomisli na ishod ali sa neosnovanom nadom da baš danas može biti drugačije.
 
Znam da sam spavao, ustvari, ne sećam se života proteklih nekoliko sati, to mora da je to. Neobična pesma koju naravno poznajem ali nisam je stavio kao budilnik. Ipak prevrtanjem ustajem i teturanjem do ringle. 
Toliko je zamirisala da nikada nisam tako lepo osetio ma koliko parfem testera trljao. Pomislim, možda ja još spavam, sve je nekako... Otvaram prozore, cvetovi drveća ošarenili, pa i otuda još neki mirisi, kod mene je inače tiho ali ovoga jutra, čak sam se zapitao otkud ovoliko ptica. Iako ih ne vidim, siguran sam da odnekud organizovano iza tih cvetova pevaju kao u horu i kao da znaju šta rade i bez nota.
Vreme je ipak došlo, trenutak za polazak. Ullicama se žuboti osmeh, nekih ljudi, deca drže onaj štap koji na vrhu ima šarene propelere, nešto nalik mini vetrenjačama, i kao u usporenom filmu "trče" i presecaju mi put. Kako je divan ovaj dan, stvarno, da čovek ne poželi da ispituje šta će dalje biti, ma samo da se iz ovoga trenutka vratim u svoj stan bilo bi dovoljno za danas.
 
Na putu svom, sreo sam ljude koje nisam godinama video, čudno ali jako sam radostan, ne mogu to sakriti, nisam osoba koja ne skida osmeh sa lica, moje usne nikada nisu suve od laprdanja jer samo kad imam šta ja govorim, ali sada ne mogu se zaustaviti. Ne kontrolišem ja to. I oni su srećni, niko i ne pomišlja da se seti zašto nismo u kontaktu, da se ne bi kletva opet aktivirala. Tu sam već pokupio par novih-starih brojeva i čak neke datume ponovnih susreta.
Jeste, volim sport, biciklizam, ili ovo jutro, preko mosta uglavnom uvek duva vetar, kako god da idem, koči me. Izašao iz tunela, i pogledam merač, pokazuje 62 km/h a smrtna tišina. Kakav osećaj, nerealan. Shvatim da vetar ustvari duva upravo tom brzinom meni u leđa, nisam svemoguć ali i ranije mi se to dešavalo, da idem brzinom vetra. Kao u nekom ludom filmu kad utišaš ton i pustiš prateću muziku, nema nikakvog otpora.
Zazvonio je telefon, zastao sam i pogledao njeno ime na displeju. Inače, ime koje ne znam, ali ko je upisao u moj imenik, otkud ona, ko je ona, tog sekund trošim na pronalaženja odgovora, prst je obavio svoje, skoro pa nisam mogao da utičem na to. Začulo se "halo, ljubavi?", i tada shvatih, to je osoba za koju sam se rodio, zbog koje sam sve što sam u životu naučio sažeo sada, za nju, to je bila svrha.
 
Nisam više niti gladan, niti željan ičega, samo nje, iako se ne sećam, gotovo sam siguran da smo se sinoć videli, da imamo neki dogovor i za večeras. O kako ovaj dan može biti bolji?
Kroz mase ljudi prolazim, semafori su uvek zeleni, nekako se svi razilaze baš kad ja treba da prođem, nekim dolazim i iza leđa, ali i oni se sklanjaju, odmahuju kao da me poznaju, kao da je sve bilo spremno za mene, još od onih ptičica od ranije do ovoga trenutka. Pa kako to, nisam navikao, a po malo i sve više razmišljam, teško da sam i zaslužio.
 
Ja sam ustvari krenuo u Banku, po neku sumu za koju ne znam odakle mi, ali opet, siguran da postoji, šalteri su prazni, u banci raspoloženje kao pred novu godinu. Ovaj dan je magičan.
 
Idem sa njom na putovanje, a ona to želi, najčudnije je što ona to želi samnom, kolike su šanse, od nekoliko milijardi ljudi to sam upravo ja, ovakav kakav sam.
 
Začaran ovim sad već kasnim prepodnevom, više i ne pokušavam da odgonetnem kako i zašto, ali ovo je neki poseban dan, a ne znam ni koji je po redu u nedelji, niti koje je doba godine, ne želim ni da znam, predobro je da bi o bilo čemu razmišljao. Ubrzavam okrete pedala, idem gotovo sigurno ka njoj po ulicama kojima nikada nisam ranije, ali opet bez greške sam sve bliži, ipak, jedan od semafora nije imao istu boju kao ovi do sada. Sve je u tom trenutku stalo.
 
Ležeći na leđima, ukus krvi u ustima, narod oko mene više nema osmehe, deci su roditelji pokrili oči i njihove male vetrenjače su stale. Onaj vetar koji me je pratio, osećam da me je gurao do ovog trenutka i stao potpuno. Nisam mogao da se pomerim, ptičice su obletale iznad, da one iste, sad ih konačno vidim, i u sve sporijem ritmu cvrkutale, pokreti na usnama ljudi koji su nešto izgovarali su bili sve sporiji, oblaci su stali. Ne shvatajući otkud ja sad ovde, imam toliko planova, dan je bio prelep, sigurno da i ovaj događaj vodi nečemu.
 
Ritam dana bivao je sve sporiji, iz daljine se čuo neki bubanj sa samo jednim tonom, koji se ciklično ponavljao, i u sve većim pauzama. Da, sada sam shvatio, to je moje srce. Usporavalo je. Zvukovi su isčezavali, slike gubile boju,samo taj bubanj sve jače i sporije je udarao.
 

Oči su mi se konačno i potpuno zatvorile pored mojih pokušaja da do toga ne dođe.

 

Ipak, skupio sam svu snagu, otvorio oči i ugleo plafon moje sobe. U stresu, potpuno mokar, konačno, shvatam sve.

Moj dan je odmicao sada sa logikom, onom odvratnom. Nema tih ptičica, nema dece sreće, ljudi su neobazrivi, a vetar me je stalno kočio. Nemam račun u banci i ovo je Februar, Petak i kišan dan. Ona ne postoji, izgleda nije nikada, a i ako je na ovome svetu, kako stvari stoje, možda je član nekog plemena u Kamčatki kojeg ja nikada neću pronaći.

 

Pred spavanje, uveče toga dana, iscrpljen, ponovo ugledam istu tačku na plafonu iznad, možda je to bio spas, takav dan ne treba da postoji, požurio sam, pokušao da pre ostvarim svoj plan u tom magičnom danu, sila za koju nauka kaže da ne postoji me je ipak zaustavila, brutalno. Oči su opet u tim nedovršenim rečenicama više videle mrak nego zrak svetlosti u mojoj sobi, dok treptanja nisu postala sporija, i konačno iznova, mrak.

Kakav će sutra biti dan, izvukao sam možda pouku, koliko još da čekam?